Kad zaborav ne postoji, drugi deo

Srđan je bio desetak godina stariji od mene. Upoznala sam ga kod drugarice na rođendanu. Igrali smo uz jednu Madoninu pesmu.
Uneo je smeh u moj život. Mislila sam da je vreme suza prošlo.
Bili smo zajedno i kada sam završila treću godinu pravnog. Svi su mislili da ćemo se venčati. Oboje smo to želeli.
A onda je Srđan poginuo jedne noći u saobraćajnoj nesreći.
Suze su se vratile u moj život. Tu su i dan danas.

Posle Srđana dugo sam bila sama. Nisam nikoga želela u svom životu. Završila sam fakultet, zaposlila se i utonula u kolotečinu života.

Prošlo je mnogo vremena dok se ponovo nisam zaljubila. Marka sam upoznala preko interneta. Posle dva meseca upoznavanja postali smo par.

Veza je trajala nekoliko godina a onda se on okrenuo i bez reči otišao. Nikada nisam saznala zašto.

Od tada sam sama. Životarim umesto da živim. Tavorim u mestu. Ne nadam se više ničemu. Ništa više ne očekujem.

Kroz par godina biću kao Andrićeva „Gospođica“ ukoliko se ipak ne desi neko čudo i donese promenu u mom životu. Da, možda se i desi čudo. Ko zna.
Isto tako nikada neću zaboraviti Srđana, a ni Marka. Zaborav ne postoji.

*
Ljudskih sudbina ima mnogo. I sve su različite. One bolne su najtužnije. Ipak, svako od nas treba u sebi da gaji tračak nade. Da veruje u život, da veruje
da svaki novi dan donosi nešto drugačije.
Postoje dani za plakanje i dani za smeh. Smenjuju se. Kao kiša i sunce što se smenjuju tako se smenjuju i ovi dani.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.