Kad progovore građani

Volim intervju kao novinarsku formu. Priznajem, nisam završila žurnalistiku, ali ovo je možda moj deseti intervju do sada- i na poslu sam radila intervjue.

Moj današnji gost je Peđa Đurović, običan čovek, poznat u internet svetu kao Cyber, glavni i odgovorni urednik portala RAZUMNO.

Pedja

Peđa, pre nego što si pristao na intervju, rekao si mi da misliš da nemaš šta pametno da kažeš. Ja mislim da imaš. Reci mi na početku, otkud ideja za portal RAZUMNO? Kakav je to portal?

Ideja je nastala nekako skroz prirodno, budući da je stanje u srpskim medijima katastrofalno. To se odnosi na televizijske i novinske kuće, koje su oduvek bile pod većom ili manjom kontrolom vlasti, ali u ovom vučićevskom periodu su pod potpunom blokadom; bilo da je u pitanju cenzura ili auto-cenzura. Odnosi se, međutim, I na brojne Internet portale, koji u poslednje vreme niču kao pečurke posle kiše, a ljudi ih vide kao način da se izraze i da steknu neku vrstu slave, koja bi mogla da se materijalizuje. Da bi se relativizovale teškoće sa kojima se kao narod suočavamo, a i da bi se nekako doprlo do čitalaca, smišljaju se najveće moguće budalaštine, sve se to objavljuje, i pri tom se najavljuje naslovima u kojima pršte termini poput bizarno, tragično, užasno, stravično, neverovatno… U takvim okolnostima osetio sam potrebu da pokrenem portal koji će okretati ljude upotrebi zdravog razuma. Medij koji se neće ni pod kojim uslovima okrenuti tabloidizaciji, već će tekstovima za koje unapred znam da ne mogu da budu preterano čitani pokušati da vrati ljudima moć rasuđivanja, I da ih podseti da ne moraju biti slepi i gluvi konzumenti medijskih fabrika laži, već da mogu stvarnost da posmatraju svojim očima.

 

Spremaš i portal sa vestima iz Beograda i regiona. Po čemu će se on razlikovati od ostalih postojećih informativnih portala?

Beograd.news neće pokrivati samo vesti iz Beograda i regiona, biće to u pravom smislu reči informativni portal, koji će – u to iskreno verujem – u dogledno vreme postati sajt na koji će ljudi dolaziti da bi dobili tačne i pre svega proverene informacije. Ogroman broj ljudi sa ovih prostora živi širom sveta, i oni nemaju vremena da pretražuju u moru informacija neku koja bi najviše ličila na istinitu, a još manje imaju volje da čitaju kilometarske komentare ili politički obojene vesti. Jedan deo portala biće posvećen Beogradu, budući da se radi o prestonici, ali i regionalnom centru. Ne može se zapostaviti ni činjenica da je to moj rodni grad, pa imam posebnu želju da mu poklonim pažnju i da mu na neki način vratim za sve lepe dane koje sam u njemu proživeo.

Da li predviđaš da će se u budućnosti ugasiti štampani mediji, ili postoje šanse da prežive pored sve čitanijih portala na internetu?

Za Srbiju je to i dalje jako daleka budućnost, jer ma koliko se nama činilo da je drugačije, većinsko stanovništvo nema ili ima ograničen pristup Internetu. Potrebno je, takođe, vreme da se na Internetu stvori jezgro kredibilnih sajtova, za koje će ljudi znati da će im pružiti informacije kakve traže. I nikada nijedan pametni uređaj i čitanje vesti na taj način neće moći da zamene šuškanje papira uz vinjak i malu kiselu u lokalnoj kafani, nakon čega novine idu u krug, pa se kod četvrtog ili petog pića već uveliko pretresaju sve teme. Da, poživeće štampani mediji još dugo na ovim prostorima.

Pišeš više nego žestoke statuse na Fejsbuku. Da li si imao nekih problema do sada, poziva na informativne razgovore i slično?

Ne mislim da su moji statusi na društvenim mrežama posebno žestoki. Činjenica je da sam uvek spreman da pokrenem „nezgodne“ teme, i da postavim vrlo nezgodna pitanja, koristim nekada i nešto oštriji rečnik (obogaćen tu i tamo psovkom, koju uvek koristim da bih podvukao važnost, a nikada da bih na taj način izbacio iz sebe gnev), ali ima mnogo žešćih statusa od mojih. Nisam imao problema u vidu pozivanja na informativne razgovore, i ne očekujem ih ma ko da bude na vlasti. Moja najveća zaštita od maltretiranja te vrste jeste baratanje neoborivim činjenicama, izbegavanje spekulacija bilo koje vrste, i strogo poštovanje zakona ove države. Nikada u mojim statusima niko neće pročitati da vređam bilo koju instituciju ili funkciju, da pozivam na nasilje, da na bilo koji način sugerišem ljude da počine bilo kakav prekršaj ili krivično delo. A da li ću reći za Aleksandra Vučića da je šizofrenik (za šta postoje ozbiljne indicije), ili da je fašista, ili ću reći da je Nebojša Stefanović neko koga društvo zove Slina i ko ima plagirani doktorat, ili ću reći da je Bratislav Gašić baštovan sa kupljenom diplomom srednje škole koji je u želji da promoviše stranku poslao u smrt sedam osoba, ili… to su sve moji lični stavovi o tim ljudima, i ja na te stavove imam pravo. Kao što po imam pravo da te stavove iznesem na svom privatnom profilu na bilo kojoj društvenoj mreži. Nikada se takve kvalifikacije ne mogu pročitati na portalu koji uređujem.

Mnogi moji čitaoci možda nisu imali priliku da pročitaju tvoje stavove vezane za politiku i sudbinu ove zemlje. Iz vizure običnog građanina, kako gledaš na to?

Upali smo u stanje opšte apatije, a fašistički metodi kojima se aktuelni režim služi doprinose da iz dana u dan raste strah kod ljudi. Decenijama živimo u parazitskom sistemu, koji je koncipiran tako da od njega koristi ima isključivo politička oligarhija i tajkuni koji ih finansijski pomažu, dok običan narod ide sve dublje u ekonomsku krizu. U njoj je i država, ali se to veštim prikazivanjem lažiranih podataka uvek relativizuje, pa tako u trenutku dok nam preti bankrot premijer izađe na televiziju sa nacionalnom frekvencijom i saopšti kako ga je prosto sramota da pročita rezultate Vlade koju vodi, jer su ti rezultati toliko dobri da je njemu neprijatno. Sve se svodi na lažna obećanja, na prodaju magle i korupcija verovatno nikad nije bila razvijenija. Neophodno je da se desi nekoliko stvari da bi nam krenulo na bolje. Pre svega, neko mora da kaže caru da je go. Potrebno je, koristeći sve nenasilne metode otpora i borbe dovesti do potpunog kolapsa sistema, urušiti sve državne institucije, i početi sa izgradnjom zdravog sistema, koji će postojati da bi zaštitio prava građana. U takvom sistemu nema preterano velike veze ko je na vlasti, jer su svi političari i državni službenici tu da za plate opslužuju sistem. Potrebno je pod hitno napraviti rezove u obrazovanju, zdravstvu i kulturi, jer je u tim oblastima situacija više nego katastrofalna. Ne treba razmišljati kako ćemo se prehraniti ovog ili sledećeg meseca, moramo početi da razmišljamo u kakvoj će nam državi rasti deca, i šta možemo da učinimo da zemlju na samrti vratimo u život i kako da doprinesemo njenom ozdravljenju. Sve dok sebično budemo mislili samo na danas, i na sopstvene guzice, dotle će nas političari iskorištavati i puniće sopstvene račune po bankama na egzotičnim destinacijama i kupovaće po 20-ak luksuznih apartmana, eto tek da im se nađe. A mi ćemo decu lečiti SMS-ovima, dok odrasle nećemo ni lečiti. Neka umiru.

Kako izlaziš  na kraj sa onima koji se ne slažu sa tvojim stavovima?

Ne osećam nikakvu potrebu da izlazim na kraj sa neistomišljenicima. Ukoliko primetim da neko želi kvalitetno da diskutuje, uvek ću braniti svoj stav (ne napadajući tuđi), i uvek ću se zalagati za civilizovanu razmenu mišljenja i argumenata. Ukoliko u takvim diskusijama primetim zlu nameru ili puku želju za kontriranjem, ili pak sagovornik krene sa više ili manje direktnim provokacijama ili uvredama – umem da budem vrlo neprijatan, ali me nikada zbog toga ne grize savest. Uvek pokušam da na lep način kažem ono što želim, a kada neko ne ispoštuje to lepo onda dobije odgovor kakav zaslužuje. Spram sveca i tropar. Sa civilizovanim ljudima pristojno, sa primitivcima primitivno. No hard feelings.

Da li misliš da postoje šanse da naši potomci žive u boljoj i sređenijoj državi?

Naravno da postoje, šansa uvek postoji. Pitanje je da li ćemo je iskoristiti, ili ćemo jednu po jednu propuštati. Do sada smo pokazali izraženu sklonost ka propuštanju vozova. Možda je sada došlo vreme da ipak uskočimo u neki od vagona, makar on bio i poslednji. Nije potrebno mnogo da bi se to desilo; dovoljno je da počnemo da mislimo svojom glavom, da je izvučemo iz peska i prestanemo da glumimo nojeve, da sagledamo stvarnost i opcije koje imamo na raspolaganju. Već sama spoznaja problema prvi je korak u njegovom rešavanju. Da, optimista sam, ma kako ljudima izgledalo da je sve crno da crnje ne može biti, i ma koliko bile velike poteškoće na koje ćemo nailaziti.

Prelazimo na malo lakše teme. Pisao si odlične tekstove na blogu. Da li si odustao od bloga?

Mislim da ću mu se u nekom trenutku vratiti. U ovoj fazi nemam vremena, a iskreno govoreći ni želje. Možda sam prerastao tu formu, a možda su mi se malo smučile neke stvari u tom blogerskom svetu. Neko sam ko ne voli granice, još manje volim licemerje, dodvoravanje, i sve ono što prati određene grupacije blogera. Možda je najviše mojoj odluci da privremeno zamrznem blogovanje doprinela činjenica da je to postala jako rasprostranjena zanimacija, a svaki drugi ili treći „blog“ bavi se kulinarskim receptima ili kozmetičkim i sličnim temama. U svakom slučaju hvala na opasci da su tekstovi bili dobri. Ja im uvek nađem manu, i često bih ih i obrisao, ali ih ostavljam u izvornom obliku.

Kako provodiš svoje slobodno vreme?

Ukoliko se slobodnim vremenom može nazvati vreme provedeno sa detetom, onda neka to bude odgovor. Mada ja to vreme smatram najvažnijim poslom koji sam ikada imao, i koji ću ikada imati. Budući da živimo u suludo vreme, u još luđem ritmu, volim da odspavam kad god sam u prilici. Patim od hronične neispavanosti.

Da li si jugonostalgičar?

Osećam nostalgiju za vremenom u kome smo živeli u Jugoslaviji. Državu kao takvu vidim kao pilot projekat, pokrenut sa ciljem da se ispitaju sve mogućnosti, da bi se kasnije ušlo u ozbiljniju priču koja se danas zove Evropska unija. Prema samoj državi ne osećam nikakav žal, jer sve prijatelje koje sam stekao od Triglava do Đevđelije imam i sada, bez obzira na neke crte koje su još u Jajcu iscrtali svetski moćnici. To što smo mi voleli tu našu bajku, i nismo želeli da prihvatimo realnost, pa su se Boro i Ramiz šetali u bratskom zagrljaju od Ljubljane do Skoplja preko Zagreba i Beograda, ne hajući za (tada smo ih zvali) zamišljene granice, to je naš problem. I upravo zbog toga bajka je na kraju postala krvava. Vrlo krvava. Da smo od početka gledali stvari onako kako treba, ne bi se SFRJ raspala u krvi, već bismo se mirno razišli, kao što smo se i sastali. I pored svega toga, ja osećam nostalgiju za tim vremenima, ali mislim da sam u godinama kada je to pre žal za mladost.

Šta bi poručio za kraj?

10 u pola s lukom.

****

Ovo je bio prvi u nizu intervjua rađenih sa „običnim“ ljudima koji imaju svoje stavove. Tzv „VIP „ličnosti dobijaju i više nego dovoljno prostora u medijima, a tu priliku nemaju građani.

Na ovom blogu može se čuti i njihov glas.

3 thoughts on “Kad progovore građani

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.