Kad progovore građani- priča druga

Mentalni poremećaji i bolesti su tabu tema u našem društvu, ali i u razvijenijim društvima. Možda je to zato što ljudi teško prihvataju drugačije od sebe.

Danas o ovoj temi, ali i o mnogim drugim stvarima pričam sa Jelenom Todorović, ženom, majkom, volonterkom Udruženja lečenih od psihoze iz Novog Sada.

33

 

Jelena, hvala ti za ovaj intervju. Poznajem te kao ženu borca, osobu koja otvoreno priča o svom životu i svojim problemima. Na početku ispričaj otkud ti u Udruženju.

Kažu, da ne znaš koliko si jak, dok život ne učini da nemaš drugog izbora.

Moj sin, je u 14. godini života, jednostavno „pukao“. Sve do tada, ponašao se u skladu sa svojim godinama, ponekad neki dečiji ispad, muški inat. Pronašla sam ga da kleči nad Biblijom, moli se i „cvili“: „Ja sam grešan, mnogo sam grešan“. Dalji put je bio kao u bunilu – psiholozi, psihijatri, odeljenje dečije psihijatrije, crkva, godina dana u manastiru, škola, lekovi… Prestao je da pije lekove, smatrajući da mu ne trebaju, da ga usporavaju i mesec dana pred maturu srednje škole, napustio školu, počeo da skita ulicama, postao je agresivan prema meni. Policija, hitna pomoć i prvi put, odeljenje psihijatrije za odrasle, jer je postao punoletan. To bi bilo u kratkim crtama.

U sklopu Pokrajinske bolnice, pri psihijatrijskoj poliklinici, nalazi se odeljenje dnevnog boravka, gde se osobama, već na odeljenju, nameće neki ritam, radi se na njihovoj resocijalizaciji, kroz razne psihološke radionice i radne terapije. Nakon napuštanja odeljenja, nastavlja se svakodnevno dolaženje u dnevnu bolnicu, gde se provodi pola dana. To se smatra nastavkom bolničkog lečenja.

U celoj toj priči, stalno sam tragala za nečim, što bi me smirilo. Nisam sklona alkoholu, niti sam posezala za nekim umirujućim sredstvima, nego sam pokušala da budem kreativna, da ispunim svoje vreme, nečim što će me ispuniti i što će mi pomoći u besanim noćima. Družila sam se na internetu, pravila videa, radila titlove za filmove, pisala pesme, učila, i počela sam da pletem korpice i razne oblike od novinske hartije. Takav jedan svoj rad, poklonila sam u dnevnoj bolnici, a načelnik odelenja, predložio mi je da jednom nedeljno, vodim radnu terapiju u dnevnoj bolnici, da učim pacijente da pletu od novina. Nakon nekoliko takvih radnih terapiija, doktor mi je predložio da budem domaćica u ULOP-u (Udruženje lečenih od psihoze). Psihijatar, načelnik odelenja, jedan je od inicijatora za osnivanje ULOP-a i po njegovom uputu, pacijenti dolaze u udruženje, kao u neku „medju-stanicu“ izmedju dnevne bolnice i svakodnevnog života.

Kakav je život sa osobom obolelom od psihoze?

Ovo i slična pitanja, dobijaju se u formularu, kod psihologa na odeljenju psihijatrije, kada se prvi put postavi dijagnoza.

Najpre, ono što želim da naglasim, to je da se ljudi plaše ovako obolelih osoba. (Ne dopada mi se ni izraz „psihički oboleli“, ni „mentalno oboleli“. Približan termin koji mi je prihvatljiv, to je „duševno oboleli“.) Ljudi iz moje bliže okoline, izbegavaju posete, jer ne znaju u „kojoj je fazi“ moj sin, koliko je nepredvidiv, pa izbegavaju i da pitaju „Kako si, kako ti je sin?“ Normalno je da se ljudi plaše nepoznatog i nepredvidivog, ali to znači za mene i mog sina, gotovo totalna izolacija od društva i sveta oko nas. Sa druge strane, ni moj dnevni ritam, ne ostavlja mi nekog prostora, da mogu, ili da poželim negde izaći, putovati… Znači, ostaje mi da se posvetim sebi, sinu i da uz sve to, pokušavam da razdvojim naše živote, na bilo kakav način, makar na kratko. Od kukanja nemam ništa, od priče o mojim nevoljama – takodje. Idemo – dan, po dan, ni slučajno uz neke velike planove i razmišljanja – šta će biti, ako… Reći da je takav život težak, bilo bi surovo, naspram svih mogućih nevolja koje mogu snaći čoveka u životu. Da, život mi se promenio, od kada mi je sin oboleo, ali uvek i od lošeg ima i gore.

Šta je tvoj posao volontera?

Moj posao u Udruženju je, da otključam prostoriju u 10 časova, pre podne, da skuvam nešto, za oko 20- 30 osoba, da održavam higijenu prostorije, a da, čim počnu pristizati članovi, polako počnem da se „prenemažem“ i tražim pomoć – oljušti mi krompir, operi sudove, ne mogu da stignem, hoćeš li, molim te, počistiti prilaz od lišća… Dajem im da probaju jelo, da li je dovoljno slano, pričam im kako sam skuvala, šta sam dodala u jelo, polako ih navodim da sami nešto skuvaju… Sami sebi kuvaju kafu i čaj, vodim računa da ne preteraju sa kafom. Pokušavam da ih pojedinačno naučim – kako da održavaju ličnu higijenu, higijenu prostora, da kuvaju – jednom reči, da ih „spustim“ na svakodnevnicu, da što samostalnije funkcionišu. To je ono, što je „spolja“. Uz to, vodim računa o tome, ko je u „plusu“, ko je u „minusu“ taj dan. Da li je konzumirao alkohol, da li redovno pije lekove, da li mu/joj je ispunjen dan. Slušam svačiju priču, ne dajem savete, nego pričam priče, iz svog života, poučne priče. Posao mi je da održavam pozitivnu atmosferu, da ne dozvolim da članovi, na bilo koji način, uznemire jedni druge. Puštam muziku, filmove, podstičem sve kreativne ideje, šalim se, okrećem ozbiljne teme u šalu. Doktor je definisao ovaj deo mog posla, kao „mentalni higijeničar“. Za čas, krene „žurka“, zaigramo, zapevamo. Opuštena i domaćinska atmosfera, mora biti svakog dana. Neki članovi žive sami, u udruženju im je jedino društvo, topli obrok i topla reč.

Jednom nedeljno (sredom posle podne) držim i dalje svoju radionicu pletenja od novina. Nekad radim sama, nekad mi se neko pridruži, nekad uspem nekog da privučem na lukav način, kao kod kuvanja i spremanja. Radionica je inače, pod vodjstvom medicinskog tehničara, gde se izradjuju vrlo lepe stvari, od različitih materijala – slikanje, graviranje, vajanje, bakrorez, dekupaž…

Da li ste do sada pokrenuli neke akcije i koje?

Od kada sam u udruženju, nije bilo nekih većih akcija, verovatno zbog finansijskih teškoća. To je neprofitna organizacija, koja zavisi od donatora – grada Novog Sada, Caritas-a, Kola Srpskih sestara…

Radje bih spomenula aktivnosti unutar udruženja. Svaki dan postoje programi, tako da odredjenim danima imamo psihološku radionicu, kreativnu radionicu, dan kada je prisutan doktor i kada su mogući pojedinačni razgovori sa njim. Medicinski tehničari i volonteri imaju svoj dan, kada osmisle temu razgovora i rada. Takodje imamo jednom nedeljno korišćenje bazena, dva puta nedeljno, sale za rekreaciju. Dobijaju se besplatne karte za pozorište…

Kako prevazići razlike i osloboditi se tabu teme kada je u pitanju mentalni poremećaj?

Ono što sam predložila na konferenciji umrežavanja udruženja Srbije, pod pokroviteljstvom Caritas-a, koja je održana u Beogradu, deluje mi kao logična i dobra ideja. Naime, mislim da bi onako, kako se u školama drže predavanja o narkomaniji i alkoholizmu, bilo dobro, da se drže predavanja i o psihičkim obolenjima. Činjenica je da živimo u takvom okruženju, koje je surovo prema svakom ko je na bilo koji način drugačiji, a možda bi takva predavanja, pomogla u pravom trenutku, nekome ko je u nedoumici, ili čak na „granici“ da oboli. To bi takodje pomoglo i u edukaciji prosvetnih radnika, da mogu na vreme prepoznati znakove bilo kakvih poremećaja kod dece i mladih, te na pravi način odreagovati. Na žalost, svedoci smo mnogih dogadjaja, koji dokazuju da nemamo dobre pedagoge, da psiholozi u školama, ne rade svoj posao kako bi trebalo, da su deca surova jedna prema drugima, a mnogi pacijenti, u početnim fazama bolesti, pokušavaju „pobeći“ od bolesti, koristeći drogu, alkohol, pokušavaju se uklopiti u društvo, tako što se bave kriminalom.

Kakav je odnos države prema takvim bolesnicima? Zašto se velika pažnja posvećuje farmakologiji, a manja psihoterapijama i drugačijim pristupom lečenja?

Na konferenciji pod pokroviteljstvom Caritas-a, koju sam već spomenula, bilo je reči o tome, kakav je odnos države prema takvim bolesnicima, a bili su prisutni ministar zdravlja i ministar privrede. Reč je o opštem problemu u svetu – stigmatizaciji. Najpre je problem u socijalnoj zaštiti, jer je potreban dugi niz godina, ovakve dijagnoze, da komisija uopšte razmatra i procenjuje sposobnost rada. Uradjeno je na tom planu, da po odredjenoj šifri dijagnoze, pripada i socijalno osiguranje, ali je problem, osobu koja je fizički zdrava, proglasiti za invalida i dokazati da nije sposobna za rad. Neki od članova udruženja, uspeju da funkcionišu, s vremena na vreme, nastupi pogoršanje i budu na odelenju, ali imaju porodicu, posao. Sa druge strane, obolele osobe su stigmatizovane (nose pečat bolesti) tako da nedostaju neke društvene odredbe, kojima bi se poslodavci obavezali da pruže šansu obolelima. Problem već nastupa kod toga, da li reći poslodavcu za obolenje ili ne. Bolest je takva, da dolazi „u talasima“, jačim i slabijim, a osobama se pogoršava stanje kada se osete suvišnim i odbačenim, tako da i oni koji su sposobni za rad, gube volju i radje se vraćaju u svoju bolest.

Psihijatrija je jedina neegzaktna grana medicine. Tajne uma je teško dokučiti, a meni, kao laiku, to izgleda ovako – čoveku se nešto dogodi, promeni se, promeni način razmišljanja, rezonovanja i ponašanja, a onda medicina to sve pokuša da „strpa“ u do sada poznate „šeme“.

Ono što me je razočaralo, u samom početku naše priče, to je da, psiholozi koji rade u savetovalištu za mlade, pomažu u slučajevima narkomanije i alkoholizma, ali nemaju programe za psihoze. Reč je o pacijentima, koji su inteligentne osobe, fizički zdrave, a možda (samo možda) u samom početku bolesti, pravi pristup psihoterapijom i razgovorima, mogao bi ublažiti dalji tok bolesti. Činjenica je (u primeru mog sina sam se uverila) da psihički – duševni bolesnici, ne mogu bez lekova, da ih smire, da se može dopreti do njih, da se umanje tegobe koje imaju. Za pojedinačne psihoterapije, malo je stručnjaka, uglavnom rade privatno i prilično „debelo“ naplaćuju, a ishod je – neizvestan. Opet kažem, nisam stručnjak, nego samo laički, sa strane posmatram – farmakologija „mešetari“ na svim poljima ljudskog zdravlja, pa ni psihijatrija nije izuzetak. Sve zavisi i od lekara, jer neki daju „šakačke“ lekove, a neki ne (opet sopstveno iskustvo).

Šta poručuješ čitaocima..kako doći do pozitivnih misli u ovim turobnim i turbulentnim vremenima?

Najpre rad. Možda već deluje „otrcano“ i smešno, ali, zaista deluje. To je osnova rada i u dnevnoj bolnici i u udruženju, a i u manastiru – dati rukama nešto da rade, da glava ne filozofira previše. Ne baviti se previše „globalnim problemima“ jer na njih ne možemo uticati, ne baviti se sitnim i trivijalnim stvarima, ne zavirivati u tudje živote, kao da nemamo svoj. Suočavati se sa svojim strahovima, ne „gajiti“ u sebi bes i mržnju – raditi na sebi. Pronaći nešto što nas ispunjava, biti radoznao u traženju onog što nas smiruje, što nas pokreće. Biti prema sebi dovoljno dobar, ali i dovoljno strog. Bes iskoristiti, kada krenu dani lenjosti, bezvoljnosti, osećaj depresije i nemoći – da sebi kažemo „E nećeš! Uzmi sada i uradi nešto korisno!Pokreni se!“ Jer ako to sami sebi ne učinimo, na pravi način, moraće drugi, umesto nas da nam to kažu, ili da nam prepišu lekove…

Na kraju krajeva, vremena su uvek bila takva, kakva jesu –bolja i lošija. Ne možemo menjati situaciju u kojoj smo, ne možemo menjati ljude oko sebe, ali možemo raditi na sebi, da budemo jaki i izdržimo kada je teško, da u svemu pronadjemo nešto dobro, pa makar i „lekciju“. Trebamo biti svesni i toga, da ono što je dobro, dobro je uvek, čak i ako okolina funkcioniše drugačije – moramo imati svoj stav u životu. Ne možemo i ne smemo se izilovati, ali moramo naučiti da, recimo – osobe koje nas iritiraju, zapravo su zabavne, na neki način. Da svaka životna kriza ima svoj kraj, pa samo treba imati strpljenja i sačekati, da moramo imati unutrašnji mir i koristiti moć koju imamo – moć odluke. Ne smemo biti egocentrični, nametati svoje stavove, ako ni zbog čega drugog, ono zbog svog sopstvenog mira. „Nabacala“ sam ovde svašta, ali su to životne stvari, „sitnice“, a rok za učenje je – čitav život. Opet, mogu pričati o svemu i svačemu, ali nisam „životni učitelj“, samo ukazujem na to, kuda ja gledam, a nikom ne mogu reći i to, šta tačno treba da vidi.

Završila bih sa jednom indijanskom mudrošću – Ne možemo prekriti tepihom šumu, da ne povredimo stopala, ali možemo sebi napraviti dobre mokasine, da nas zaštite.

 

4 thoughts on “Kad progovore građani- priča druga

  1. Rale, odličan intervju i odlična ideja. Izdelila sam ga u nekoliko grupa, jer znam d aima mnogo ljudi koji se sreću s ovim problemom. Bravo!

  2. Hvala. Nadam se da će ovaj intervju razbiti bar malo stigme koja vlada kada su u pitanju duševni poremećaji..kojih je sve više među ljudima a o tome se ćuti.

  3. Odlican post. Mislim da su dusevni bolesnici najbolji ‘doktori’, jer samo oni znaju koliko je teska dusevna bol i koliko snage treba da ona prevazidje. Nekada godinama…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.