Kad progovore građani- Olivera Karan – Olja Ka

Mediji ogromnu pažnju posvećuju poznatim ličnostima, iz sveta muzike, filma, politike. Ponekad, s vremena na vreme, nađe se i neki tekst ili intervju sa poznatim piscima kada je najčešće povod za intervju izlazak nove knjige.

Retko se u štampanim i elektronskim medijima piše o običnim ljudima koji nisu poznati široj javnosti.Serijal „Kad građani progovore „ pokrenula sam u želji da se čuje i glas običnog „malog čoveka“ koji ima nešto da kaže, da poruči mladima ali i  starijim generacijama.

Danas vam predstavljam Oliveru-Olju Karan, višu medicinsku sestru u penziji, majku, baku, domaćicu, blogera…

Olja, između ostalog,  svoje slobodno vreme koristi za pisanje dva bloga. Pre pet godina oformila  je na društvenoj mreži Fejsbuk grupu „Blogeri“ koja danas broji preko dve hiljade članova.

Tu smo se i upoznale, na neki način prepoznale u ponekim, sličnim afinitetima iako nas deli velika razlika u godinama.

12439514_1236723409675359_3987234311857540321_n

OLJA O SVOJOJ PROFESIJI – NEKADA I SADA

Olja,  želim da vam se zahvalim što ste pristali na ovaj razgovor. Želela bih najpre da vam postavim pitanja vezana za vašu profesiju i posao koji ste radili do odlaska u zasluženu penziju.

Svedoci smo loše organizovanog zdravstvenog sistema, susrećemo se sa neljubaznim medicinskim osobljem, sa lekarima koji ne žele da informišu pacijenta o toku lečenja,  čekamo da zakažemo pregled, čekamo u redovima za predaju zdravstvenu knjižicu, čekamo da dobijemo prepisani lekarski recept, čekamo..

Kako je to bilo nekada, da li je bilo puno administrativnih poslova dok ste vi radili?

Prvo želim da ti se zahvalim na tvom uverenju da sam osoba koja ima nešto posebno da kaže, kako mladima tako i starijoj generaciji. Jer, kako sam ti već rekla, ne mislim da mnogo odudaram od mnogih koji isto tako znaju da o nekim  važnim stvarima možda kažu daleko više od mene. 

Koliko se stvari u zdravstvu promenilo?

Svako vreme nosi svoje breme, govorili su često naši stari te tako i ovo vreme u kojem smo ima mnogo novina. Lično, najviše mi smeta promena  životnih vrednosti. Pod tim, najviše podrazumevam pridavanje najvećeg značaja materijalnim dobrima i umanjivanju suštinskih vrednosti, pre svega znanja i morala.

Stari latini su lepo rekli; Omnia mea mecum porto! (Sve svoje sobom nosim) Naši stari bi rekli, sve moje bogatstvo je u mojoj glavi, ispod šešira, ne u šeširu.

Upravo takav materijalistički duh je, po meni, doveo i do promena u zdravstvenom sistemu.

Znaš, Hipokrat je mudro rekao da samo dobar čovek, može da bude i dobar lekar. Pojednostavljeno, profesijom zdravstvenog radnika zaista ne mogu  da se bave svi. Takve osobe pre svega treba da vole ljude, da imaju istančan osećaj humanosti uz apsolutno obaveznu empatiju prema svakom pacijentu na potpuno identičan način. Da  čoveku kome treba pomoći da povrati narušeno zdravlje u zadovoljavajuće ili isceljujuće  stanje ili  mu pomoći da očuva svoje zdravlje, pruži adekvatnu negu i medicinski tretman koji mu je neophodan bez obzira na njegove godine ili  status u društvu.

Najvažnije je da mu svojim znanjem i primenom istog ne naškodi, ali i da uvek poštuje medicinski opravdan prioritet.

Čekali smo i nekad, dok nije bilo sve ove, kako je ponekad zovem „svemirske“ medicinske tehnologije, međutim sad se zaista čeka neopravdano i često mnogo duže. Mislim da je to uvertira za dalji prodor privatne medicinske prakse, a svedoci smo da je odavno zaživela, kao i da je tamo tretman prema pacijentu daleko drugačiji nego u državnim zdravstvenim ustanovama. Neko bi to, jednostavnim rečnikom rekao; Koliko para, toliko i muzike.

Ima svakako i tog, mada, nažalost, promenom gledanja na životne vrednosti, došlo je do neverovatne mentalne promene čoveka kao jedinke. Tako da, ako želimo da nam se bilo šta promeni na bolje, pa i zdravstveni sistem, svi treba da damo svoj doprinos menjajući pre svega sebe. Samo tako se dolazi do velikih promena, od manjeg ka većem.

Odavno smo prešli na moderan način obrade podataka tako da bi to trebalo da nam pomogne u obavljanju svakodnevnog posla u medicinskoj branši npr. ali i u ostalom. Međutim, to i nije baš tako. Nekad smo sve radili „peške“ i stizali. Danas, u uslovima moderne tehnologije mi smo zatajili. Umesto da bude ekspeditivnije, lakše čak, naprotiv. Po meni, u pitanju je faktor čovek. Nedovoljna je edukacija ljudi. Često, svi misle da je dovoljno završiti školu i „znaš sve“. Učenje traje do kraja života te tako neophodna je edukacija svih kao i edukacija edukatora, da bismo svoje poslove obavljali i dobro i ekspeditivno i na zadovoljstvo svih korisnika.

Da ste vi u poziciji ministra zdravlja, šta biste uradili?

Nimalo nije jednostavno, a ni lako biti ministar zdravlja. Čak, iako je on vodeći čovek jednog od najvažnijih segmenata u društvu i ako je, možda će se mnogima učiniti neko ko ima popriličnu moć, jer je na čelu ministarstva, to često nije tako. Prvo i osnovno na takvo mesto treba uvek da bude postavljen čovek iz struke, ali ne po svaku cenu i samo lekar. Vidite, kod nas već dobar broj godina postoji četvorogodišnji fakultet za medicinske sestre. Ponosna sam što sam bila jedan od boraca da se takav fakultet oformi, čak iako sam znala da nažalost, ja neću biti u prilici da isti završim, jer se moj radni vek bližio kraju. Takođe sam ponosna što sam  sa svojim koleginicama uspela da se izborim da se oformi i komora medicinskih sestra. Sve ovo o čemu pričam je odavno postojalo van granica naše zemlje, ali je nama, kao društvu,  trebalo mnogo više vremena da prepoznamo potrebu za tim, pre svega zarad boljeg i kvalitetnijeg pružanja medicinskih usluga obolelima. Mišljenja sam da bi funkciju ministra zdravlja  bolje, ako ne i najbolje,  obavljala bilo koja strukovna medicinska sestra. Zašto?

Sestre sa završenim fakultetom za medicinske setre, tzv. strukovne sestre su sestre menadžeri, školovane da to i budu u jednoj vrlo osetljivoj oblasti, oblasti medicine. Isto tako, kako vrlo odgovorno znaju da domaćinski rukovode na rukovodećim mestima u bolnicama, poliklinikama, domovima zdravlja, apsolutno sam sigurna da bi tako domaćisnki znale da rukovode i ministarstvom zdravlja. Žene po prirodi imaju dar da urede važne stvari vezane za život. Tako bi i u ministarstvu sigurno znale da rasporede i organizuju sve onako kako to procedure nalažu. Znate, u medicini je vrlo bitno poštovanje uputstava i procedura, tačnije, sprovođenje standarda. Verujem da standardi da se zdravlje stanovništva podigne na bolji nivo, ili očuva u granicama normale, treba da budu jednaki svuda, diljem naše zemlje. Ne može da se desi da npr. nema inkubatora u svakom medicinskom centru u unutrašnjosti zemlje u kojem bi se, ako treba, do najbližeg regionalnog centra transportovala beba kojoj je pomoć više medicinske instance neophodna. Vrlo verujem da bi strukovna medicinska sestra, kao ministar zdravlja,  primerenije znala da raspoređuje zdravstveni dinar upravo uvažavajući medicinske standarde i prioritete.

RODITELJSTVO U ULOGA BAKE U DANAŠNJEM SVETU

Vi ste i majka i baka. Današnji mladi roditelji suočavaju se sa izazovom roditeljstva i povremeno ne mogu da se snađu u ulozi roditelja. Muče ih razne dileme, mnoga pitanja.

Šta je važno u vaspitanju dece? Koliko se današnja deca razlikuju od dece koja su odrastala u dvadesetom veku, bez mobilnih telefona i kompjutera?

Šta biste vi poručili mladim roditeljima?

Kakav je osećaj biti baka deci rođenoj u novom milenijumu, koja se od malih nogu susreću sa čarima modernih tehnologija?

Postavila si mi vezana pitanja i svako od njih iziskuje i pravi odgovor.

Ja sam ponosna majka dvoje odrasle, ostvarene dece i još ponosnija baka troje unučića, mog junaka i moje dve Vasilise.

Ponosnom me čini to da su izrasli oboje u pre svega dobre ljude. Sa istančanim osećajem za dobro, sa dobrim moralnim postulatima i što se trude da to isto podare i svojoj deci.

Najvažnija u vaspitanju dece je ljubav. Deca jednostavno uvek mora da znaju, da osete, da su vam oni najvažniji  na svetu. Sve dok  ne krenu svojim životnim putem, samostalni i sposobni da se izbore sa svime što život donosi, roditelj uvek treba da ima vremena za svoje potomke.

 Znate, često, dok su moji „mladunci“, kako volim da se sa ljubavlju setim, odrastali, često sam za savet, kad bih bila u nedoumici šta je najbolje uraditi glede postupka prema mojoj deci, pitala profesora Ševaljevića. Jednog divnog čoveka, specijalistu neuropsihijatra, koji je svojevremeno radio u Švajcarskoj i imao sina približnih godina kao što su bila i moja deca. Znao je da mi kaže bukvalno ovako: „Znate Olja, mora da pazite. Što veći pritisak, to veći otpor“.

Sećam se da sam se nasmejala i rekla da je to onda čista fizika, tačnije, treći Njutnov zakon slobodnije objašnjen. Međutim, bilo mi je sve jasno.

Nekadašnja deca jesu rasla uz manje tehnoloških dostignuća i čini mi se da su bila mnogo više radoznala. Međutim, kako imam sreću da sve to uporedim sa odrastanjem mojih unuka, jer su oni deca ovog, novog doba, čak iako nisu baš veliki,  radoznalost kod dece  se vrlo lako može probuditi ciljanim i usmerenim zajedničkim akcijama roditelja i dece.

Skoro sam imala prilike da vidim kako moji unuci uživaju u knjizi „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ u kojem su imali prilike da u slikama vide naše stare bajke, „Baš Čelik“, “ Opsada grada Pirlitora“ i druge, sa nesmanjenim interesovanjem kao što su to radila i moja deca sa istom knjigom u istoj dobi starosti.

Tako, ako iole mogu i treba da dajem savete današnjim roditeljima dala bih im tri.

Da vole svoju decu, bolje rečeno da im kažu, pokažu, rečima i delima da ih bezrezervno i neizmerno vole, da uvek, i slovima uvek, imaju, nađu, odvoje  vreme za svoju decu, kao i da ovladaju vrlo suptilnom metodom Njutnovog trećeg zakona.

Roditelji nikad ne smeju da zaborave da je dete mali, veliki čovek.

OLJA KA- BLOGERKA I OSNIVAČ GRUPE „BLOGERI“

Olja, otkud vi u svetu blogera? Koliko dugo pišete i gde sve nalazite inspiraciju?

Lepo si ovo rekla, Olja u svetu blogera. Kad bih rekla da je bilo slučajno, ne bih bila iskrena jer sam u svet blogera ušla sa željom da sve ono što iole znam, malo ili mnogo, premda uvek mislim da ne znam dovoljno, podelim sa svima. Znate, mnogo volim da delim, da dajem. Možda je to i zbog moje profesije, mada, više verujem da je to odraz vaspitanja. Imala sam, volim to  da istaknem, vrlo mudru baku koja je znala da kaže: Kad isprazniš punu šaku, oslobodiš je da se ponovo napuni.

Kao mala nisam ovo baš najbolje razumela. Vreme je dobar učitelj.

Pišem od kad sam naučila da pišem slova. Bilo je tu sijaset ispunjenih svesaka ispisanih pesmama koje su netragom nestale usput, tokom godina. Moja mama je umela da ih pozajmljuje kao knjige, koje ih nikada čitaoci nisu vratili. Ona je bila ponosna na moje pesme.

Dešavalo se, da mi učitelj kaže; Ajde, sedi i napiši pesmu u vezi dvadesetog oktorbra, da je štampamo u novom listu „Čiča Janko“, a povodom proslave dana oslobođenja Beograda. Ja sednem, noću, naravno i napišem, simbolično, pesmu od 20 strofa sa naslovom „Dvadeseti oktobar“.

Da nisam pisala, sastave, priče, pesme, verovatno  nikad ne bih videla more pre moje dvadesete godine. Jedna od nagrada za pisanje bila je i letovanje na moru. Bila su neka druga vremena u kojem nisu svi drugovi imali sve kako  danas mnogi misle.

Inspiracija za pisanje mi je uvek život i neka sasvim obična dešavanja u njemu. Nije mi teško da napišem čak i danas sastav na zadatu temu. Nevolja je što pored uobičajenih obaveza često nemam dovoljno snage da pišem onoliko koliko ja to zaista i želim.

Šta mislite o blogu, tačnije o blogovima i blogerima? Da li danas blog zamenjuje časopise posvećene ženama, putovanjima, modi, zdravlju, da li su blogeri blaži kritičari od književnih kritičara?  Koje blog teme su, po vašem mišljenju najčitanije?

Meni je svet blogera i blogovanje podario mnogo. Nova poznanstva, nova znanja, nove dobre i drage prijatelje. Pisanje na blogu je potpuno drugačije od pisanja u medijima premda postoje sličnosti jer se neki od blogera vrlo profesionalno bave pojedinim, izabranim temama na svojim blogovima, često, rekla bih, kvalitetnije od mnogih novinara.

Ne volim kritiku, iz razloga jer je kritika negativna prisila. Mišljenja sam da način gledanja na svet oko sebe dosta utiče i na naše mišljenje te tako malo lepog podstreka, po meni, uvek je bolje nego kritika. Mislim da svi mi, manje ili više, dobro znamo koliko smo „šuplji“. Čak i književni kritičari, kad iznose svoje mišljenje, kao kritiku nečijeg dela, iznose samo svoje viđenje na zadatu temu.

Mnogo mi se ne sviđa  reč kritika, ali kako si  je ti pomenula tako eto, mora da se držim nje 🙂 Nije dobro da kritiku,  razumemo kao upućenu  lično, umesto kao osvrt na nešto što smo uradili. Kad radimo, dešava se da pogrešimo, te shodno tome dobro je da čujemo i druge šta bi imali da kažu o tome.

Kako je nastala Fejs grupa „Blogeri“?  Koliko ste blogera upoznali lično, i da li planirate nova druženja sa onima koje niste upoznali?

Grupa „Blogeri“ je nastala slučajno, ali je sasvim namerno ostala da postoji.

Kako sam otvorila svoj blog, a nisam stizala da redovno čitam postove pojedinih svojih prijatelja sa fejsa koji su bili blogeri, ja sam krenula da ih „skupljam“ u grupu, kojoj sam dala ime Blogeri, na svojem profilu i ne znajući da sam ustvari oformila grupu. Kao što sam stavila npr. bliži prijatelji, familly itd. da bi meni bilo lakše da ih odmah nađem.

 Nisam pažljivo iščitala uputstva, onda na engleskom i eto, igrom slučaja, mada ja ne verujem u slučajnosti, „rodili“ se „Blogeri“, grupa na koju sam veoma ponosna, jer je pre svega čine dobri ljudi, razni, ali dobri. Skupljeni oko zajedničke ljubavi prema pisanju na blogovima. Posebno sam srećna jer imam dve divne saradnice koje se ponekad, čak više od mene, bave grupom, a to su moje drage prijateljice, blogerke i vrlo svestrane osobe Negoslava Stanojević i Merima Simovljević Aranitović.

Vrlo često zatražim mišljenje i od Olje Ristić, kako je ja zovem, ime moje, ili od meni veoma drage Vere Mlađan, koja ima takođe grupu, moju prvu kako volim da kažem „TwetUp“, jer sam u njoj prvo delila tekstove sa svog bloga.

Mnoge od blogera sam upoznala lično, ali sa mnogima planiram da se uskoro upoznam. Lepo je videti ljude i uživo, a ja sam srećna da sam imala priliku da ta svoja virtuelna, blogerska poznanstva, pretvorim u stvarna.

Postoje planovi da se blogersko druženje nastavi na jesen.

Koja je vaša poruka novim, mladim blogerima?

Poslednjih dana se grupi pridružilo mnogo mladih blogera što me veoma raduje. Mladi uvek donesu sa sobom neku novu, svežu, pokretačku energiju, puno novih interesantnih ideja. Ima i nekih starih ideja, ali  sa nekim novim, drugačijim pristupom, što me ponekad podseti kao na rimejk filmove. Volim kad se nešto staro obradi na novi  način, tako da sam mišljenja da se grupa „Blogeri“ baš lepo podmladila. Ja volim mladost i često u šali umem da kažem kako mi samo slike stare, a ustvari hoću da kažem da duh nikad ne ostari.

Mladi su danas svoji. Ne vole baš mnogo ni poruke, ni smernice, ni savete te tako izbegavam da ih u tom pravcu „ometam“.

Ipak, volela bih da obrate pažnju na naš jezik, na pismenost, na vokabular. Veoma je važno da očuvamo svoj jezik, da ga koristimo u pisanju maksimalno ispravno. Imamo odgovornost prema svima onima koji nas čitaju samim tim što smo izašli u javnost preko interneta koji je čudo tehnologije.

 Reči imaju moć i vrlo je bitno da ih pravilno biramo. Nije dobro da se zavaravamo kad kažemo da pišemo samo za sebe. Ako smo tako mislili, onda je naše pisanje trebalo da ostane u našim sveskama, a ne da zaživi preko interneta putem blogova.

Blogovanjem smo izabrali i da budemo odgovorni za svoje pisane reči, da zaista budemo odrasli.

SLOBODNO VREME I RAZMIŠLJANJA

Pored boravka na Fejsu kako još provodite slobodno vreme?

Kako biste definisali brak i ljubav?

Šta vas lično čini srećno i ispunjeno?

Kako pobediti melanholiju i depresiju u ovim teškim vremenima?

Postoji li „recept za bolji život“ ?

Kad neko ode u penziju ljudi često pomisle da imaš vremena na pretek. Verovala ili ne, često mi dan preleti u trenu i kao nekad,dok sam radila,  „zafali“ mi vreme.

Meni društvena mreža fejsbuk služi da budem u kontaktu sa nekim ljudima koje mnogo volim, koji su mi dragi, da obavezno vidim šta se dešava u „Blogerima“, da čitam blogove.. Neću reći da se trudim da me što manje ima na netu, ali u mom životu ima mnogo drugih preokupacija.

Dugi niz godina uživam u negovanju svoje bašte, uspešno koliko to ove sveopšte promene dozvoljavaju. Bavim se, uživam sa  svojim unucima onoliko koliko je poželjno da im ne „dosadim“.

Čitam po, smešno je i da kažem koliko knjiga odjednom, pa se onda zaglavim sa svakom pojedinačno, ponovo od polovine.

Neprestano uređujem svoje okruženje razmišljajući nisam li „pod stare dane“ dobila OKP ( opsesivnokompulzivni poremećaj), a ustvari sam postala dosta sporija.

Često idem u „Falconspa“, moje drugo boravište, Sokobanju, čak sam oformila i novu grupu na Fb „Volimo Sokobanju“. Ovo sad, malo, da se pravim važna 🙂 🙂 :), samo iz razloga da promovišem sve lepo i manje lepo u Sokobanji, ali i u ostalim banjama širom naše zemlje, naravno uz pomoć svih.

Pišem, manje ili više tekstove za svoj blog, ponekad, ali retko u gostima. I dalje se trudim da poboljšam  neka svoja znanja, npr.  čitam nemačke novine da bih poboljšala znanje tog jezika jer i dalje smatram da ga i pored vrlo velikog vokabulara ne govorim dobro, a ni pravilno, heklam haljinice za lutke barbike za moje unuke…

Imam ja mnogo manjih ili većih preokupacija što uz svakodnevne životne obaveze moj dan znaju i da prebukiraju ponekad.

Za brak i ljubav postoje mnoge definicije pametne i one druge.

Meni se najviše dopadaju one koje je meni dala moja mudra Zaratustra, kako  ja zovem moju baku Stanojku.

Znaš, ona je za ljubav govorila; „Kad vidiš onog kojeg voliš, sve ti leptirići igraju u stomaku“.

A za brak je govorila vrlo prizemnu, staru izreku; „To ti je, ćerko moja, puno bure *ovana, odozgore med. Kad poližeš med, ostanu ti *ovna“.

Sećam se i mog odgovora njoj na tu njenu, onda za mene, strašnu izjavu; „Znaš, majka, tako sam je zvala, ja ću sve lepo da izmešam, pa ću malo da jedem *ovna, a malo da ližem med“.

Znaš, i danas kad osetim te leptiriće, setim se da je moja baka bila u pravu, ali i da sam ja dobro promešala to bure jer, potrošismo mi zajedno četrdeset i pet zajedno. Kako, tako.

Sreću zaiste čine male stvare. O tim malim stvarima mnogo pišem na svom blogu. Nekima je smešno da se ja osećam srećnom ako ne zgazim puža u mojoj bašti, ako izvadim osu koja se davi u mojoj pojilici za ptice. Ja na  to gledam drugačije, kao na pomoć da i oni žive i dalje u ovom svetu koji delimo zajedno, jer da ne treba da postoje, zar bi postojali?.

Ja sam srećna i zadovoljna žena uprkos svim tumbanjima koje mi život servira s vremena na vreme. Imam dobru i zdravu decu, divne unuke koji lepo rastu i u kojima raste produžetak i mene same, imam i moje blogče, kako od milošte zovem svoj blog,  svaštaricu, imam i drugi blog na kojem „dam jeziku na volju“, nažalost, ne onoliko često koliko bih ja volela, ali, zaista ne stižem sve što želim. Vreme me pretiče i nekako, imam utisak, kao da trčim za njim.

Meni sad malo treba da osetim da sam ispunjena kao čovek, lepa reč, sitna pažnja, sećanje..

Mnogo se žalostim saznanjem da depresija dosta vlada na ovim našim prostorima. I da je ima i među mladima i među starima. To je nažalost, jedan od sigurnih znakova da je među ljudima beznađe uzelo velikog maha i da se predaju, a to, nimalo nije dobro. Nije sve tako crno. Zaista, ali zaista je stvar u načinu razmišljanja i prihvatanja samog života. Naravno, postoje i funkcionalni poremećaji koji dovode do depresije.

Danas, pojedincima sve ćešće postaje uzrečica  ili način sakrivanja, izgovor čak,   depresija kao reč. Nema boljeg leka od takve  depresije od teškog, fizičkog rada. Tu ne mislim na rad u rudniku već na rad koji će doneti neki vidljiv rezultat.

 Napravi veliko spremanje svoje kuće, umesto da platiš nekome da to radi umesto tebe. Posadi drvo ispred svoje zgrade, na travnjaku i brini o njemu svakodnevno.

Uzmi psa i šetaj sa njim po 3 km najmanje. Pevaj, pevaj, pevaj, pevaj i kad ti se plače.

Idi pomogni starim, iznemoglim, da im kupiš, počistiš, da ih okupaš.

Idi potraži pomoć stručnjaka, lekara specijaliste neuropsihijatra bez straha od stigmatizacije, da bi bio sasvim siguran da zaista i imaš depresiju. Ovo je dvadesetprvi vek i pomoć tog stručnjaka u ovom ubrzanom životu ogrezlom u materijalnu svest je neophodna ponekad da se usmerimo, da promenimo pravac i način poimanja.

O, mogla bih ja mnogo na ovu temu, ali i ovako sam bila predugačka, ali su tvoja pitanja bila zaista veoma lepa, intrigantna i meni vrlo inspirativna za odgovaranje.

Hvala vam što ste bili gost na ovom blogu. Šta biste poručili za kraj?

Pre svega  zahvaljujem se ja tebi što si smatrala da ću ti ja kao gost biti dovoljno zanimljiva za ovu tvoju rubriku na blogu. Žao mi je ako sam bila preopširna ali kako rekoh, pitanja su me ponela.

Za kraj bih poručila da nema kraja. Posle svakog kraja je neki novi početak.

Oljine tekstove  možete čitati OVDE i OVDE 🙂

3 thoughts on “Kad progovore građani- Olivera Karan – Olja Ka

  1. Sjajne ste vas dve, moje blogerke <3 <3
    Samo dobar čovek može biti dobar lekar – to mi se dopada što je Olja istakla, važno je iz više razloga, da ih ne nabrajam.
    A ovaj divan, ispunjen život, prepun iskustava, dobro je podeliti sa drugim ljudima.
    Hvala Olji, hvala i tebi, draga, što realizuješ svoju divnu ideju :-*

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.