Kad olovka zaćuti

Dođu tako dani u kojima se ćuti. Ni zbrkane, a ni one sređene misli ne pretvaraš u reči. Čitaš kako drugi pišu, i sramota te ispunjava. Nisi dorasla da pišeš. Bolje je kada ćutiš- ne sklapaš reči u neke rečenice koje nemaju mnogo smisla.

Čekaš da inspiracija dođe. Ne vidiš je nigde. Nema je ni u ovom, prohladnom danu.

******

Čitaš knjigu. Slušaš muziku i gledaš televiziju. Sve radiš kako bi pobegla od pisanja. Ne želiš da pišeš nešto besmisleno i glupo.

Maštaš…roniš po sećanjima. Tvoja duša je na nekom drugom mestu, a ti si ovde.

Razmišljaš o sudbinama onih iz Sobe. Nedostaje ti dečiji plač, i zvuk kolica kojima se dopremala hrana.

Opet, sa druge strane, najlepše je biti u svojoj kući.

******

Ne možeš da pišeš o bolnici, niti o doktorima. Tamo je jedini plus stručnost lekara, a ostalo su minusi. Teško i pomalo bolno iskustvo. Utisci se još nisu slegli.

****

Objaviti ili ne?  Dilema koja se rešava brzo.

Kad olovka zaćuti nerviraš se zbog toga.

Retko se ovo dešava. Inspiracije nema, tu je samo dilema.

Zatvaraš oči i slušaš muziku…

6 thoughts on “Kad olovka zaćuti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.