Kad izgubimo nekoga koga volimo

Život čine pobede i porazi. U životu dobijamo, ali i gubimo. Smejemo se i plačemo.

Kada nam je u životu sve u redu, ne razmišljamo zašto je to tako. A onda se dogodi nešto strašno. Izgubimo osobu koju mnogo volimo.

Posle osnovnog šoka padamo u depresiju. Očajni smo, tužni, bespomoćni. Čini nam se da se ceo svet srušio. Imamo osećaj krivice.
Čini nam se da nismo sve uradili za osobu koju smo izgubili. Da smo nedovoljno voleli. Da nismo rekli sve što smo želeli da joj kažemo.

Život prolazi mimo nas. Ne osećamo buđenje proleća, ne smetaju nam jesenje kiše. Ništa nas ne dotiče. Mehanički radimo svakodnevne poslove. Ne slušamo radio, ne gledamo televiziju. Ne možemo da čitamo, jer nismo skoncentrisani. Izbegavamo susrete sa prijateljima i rođacima.
Vreme prolazi a mi stojimo u mestu.

Koliko traje period tugovanja? Psiholozi kažu da je to individualno i da postoje faze tugovanja. I dodaju da je normalno da posle izvesnog vremena prebolimo.

Kada izgubimo nekoga koga volimo, bol ostaje za ceo život. Posle određenog vremena ponovo osećamo kapi jesenje kiše i prve pahulje snega.

Ponovo slušamo muziku, gledamo televiziju, smejemo se. Duboko u nama tuga tinja, ali se mi nekako saživimo sa njom i ne dozvoljavamo joj da ispliva na površinu.

Život se nastavlja i on mora da se nastavi. Uspomene na one koje smo izgubili čuvamo u srcu. I tek ponekad, u dugim noćima bez sna, osetimo suzu na licu.

Ali, život mora da ide dalje. I mi sa njim. Ne smemo se prepustiti beznađu. Ne smemo dozvoliti da depresija pobedi.

Moramo biti jaki. Život čine i ružne i lepe stvari. Moramo da naučimo da ih prihvatamo. To ne znači da postajemo bezosećajni i da u sebi više nemamo emocija.

Kako preboleti kad ode neko koga smo voleli?

Ne smemo da izbegavamo druženje sa prijateljima, rođacima, kolegama. Ne smemo da se osamljujemo, da negujemo suze i tugu.

Prijaju šetnje. Čitanje laganih knjiga. Gledanje serija. Dobar je i razgovor sa psihologom ili psihijatrom ukoliko ne možemo da okončamo sami sve faze tugovanja.

Rad pomaže bilo da je fizički ili intelektualni. Pomaže i druženje sa decom. Pomaže i kupovina psa ili nabavljanje mačke.

Sve nabrojano pomaže kada tugujemo.

Sećanja nam niko ne može oduzeti i to moramo da znamo. Treba da pomislimo i to da oni koje smo izgubili ne bi želeli da mi budemo nesrećni i tužni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.