Kad građani progovore- priča treća

Deca su naše bogatstvo. Deca su iskrena, otvorena, radoznala. Njih treba čuvati, voleti i razumeti na pravi način.

Dušan Pejčić je diplomirani učitelj, sa 25 godina staža u prosveti. Koautor je TV emisije „Zemlja igračaka“ koja se emitovala na Kanalu D. Autor je dve knjige posvećene deci i mladima: Pesak i zvezde i Muški dnevnik. Dobitnik je nagrade „Dositejevo pero“ za najbolju knjigu objavljenu 2014.godine- Muški dnevnik.

DUSAN PEJCIC

Dušane, prvo želim da ti čestitam na osvojenoj nagradi. Nije mala stvar svrstati se u red najboljih dečijih pisaca u Srbiji. Da li je ova nagrada promenila nešto u tvom životu?

Hvala na čestitkama! Naravno da nije ništa promenila u mom životu. Promenila je u životu knjige koja će sad sigurno dospeti u ruke većem broju mladih čitalaca. Knjiga je postala poznatija, što me raduje. Ne zbog potencijalno nekog većeg mog honorara, jer se od književnosti za decu ne može ni otići na pošten odmor, a kamoli obogatiti, već zbog radosti da će veći broj dece čitati i radovati se tome. Promenilo se samo to da sada ispisujem veći broj posveta na knjizi što me takodje raduje jer je lepo videti sjaj u očima dece što im je neko ko je i pisac posvetio par lepih redova na prvoj strani knjige.

Reci mi, kako si se odlučio za poziv učitelja? Šta je bilo presudno?

Sasvim slučajno. U to vreme usmerenog obrazovanja, Pedagoška akademija u Beogradu je imala prohodnost na sve fakultete. Ostavio sam sebi još dve godine za razmišljanje šta bih studirao. A onda sam upoznao sjajno društvo i profesore, otišao par puta na praksu u neke škole i to je bilo to. Zaražen lepotom posla i iskrenošću dečijih duša, ostah da završim za učitelja.

Kako je to raditi sa mališanima rođenim u 21.veku?

Divno, kao i u  svakom drugom veku. Jer, deca su uvek ista. Promenilo se okruženje, promenili se mi, a deca ostala ista. Radoznala, iskrena, čiste duše. Izazovi odrastanja su potpuno isti. Jedino su izazovi lake zabave postali jači. Jedno dete u svom džepu na svom android telefonu ima sva čuda sveta na jedan klik prstom. Ali i dalje postoje čuda koje im nijedan telefon niti računar niti tablet ne može ponuditi. Čuda koje moramo da im otkrijemo ako želimo da porastu u dobre i društveno korisne ljude. Upravo je to i najvažnija veština jednog prosvetnog radnika. Otkriti im ta čuda, a deca će već njihovm otvorenim srcima i dušama ta čuda pretvoriti u još veća i lepša.

Koautor si TV emisije za decu „Zemlja igračaka“. Ispričaj nam, o čemu se radilo u toj emisiji, jer je mnogo nas nije gledalo. Zašto je emisija skinuta sa programa?

Emisija je bila zamišljena kao kolaž priloga o talentovanoj deci širom Srbije. Bilo je i predstavljanje zanimljivih i edukativnih igračaka. Sa decom smo bili u kontaktu telefonskim uključenjem u živi program, putem pisama su nam slali crteže i pisma Deda Mrazu. Posećivali smo škole po seoskim sredinama, ugošćavali poznate ličnosti koje su pričale o svom detinjstvu.

Emisija je postojala zahvaljujući sponzoru, jer je proizvodnja “živog” programa skupa. Skinuta je sa programa onog momenta kada je sponzor prekinuo finansiranje.

Šta je potrebno da bi televizije ponovo snimale školski program i emisije za decu. Da li je u pitanju samo novac ili..

Kao što već rekoh proizvodnja kvalitetnog dečijeg ili školskog programa je skupa. Kreativnih ljudi i ideja ima na pretek. Televizije ne žele da rizikuju da krenu u skupu produkciju koja će možda biti samo trošak. Da bi ponovo gledali dobar dečiji program potrebno je da društvo shvati da su deca naša budućnost. I da ono što “posejemo” danas žanjemo za 20 godina. Nažalost, naše društvo nema ni strpljenja ni želju da ulaže u decu.

Radiš sa decom, i znaš da postoji vršnjačko nasilje. Nasilje, fizičko i verbalno, postojalo je i u moje vreme, ali čini mi se da je eskaliralo tom poslednjih godina. Zašto do njega dolazi?

Sa jedne strane povećalo se nasilje u porodici što neposredno utiče na vršnjačko nasilje, a sa druge strane moderna i “plišana” pedagogija je učinila da se danas neke stvari prerano nazivaju nasiljem. Svako odrastanje mora malo i da “boli” jer život ni najmanje nije “plišan”. Kada smo bili mali znali smo da dobijemo i čvrgu, pa i neki “ćuš” od starijeg ili jačeg dečaka i niko zbog toga nije imao traume. Sami smo se borili kako da rešimo takav problem i kroz to sazrevali i odrastali.

Naravno da postoji povećano vršnjačko nasilje i naravno da ga treba sprečavati. Društvo u kome živimo ne čini skoro ništa da nasilje kao model ponašanja skloni od očiju dece. Primera ima mnogo. Od rijaliti programa, do filmova punih nasilja u po bela dana. Staviti oznaku da film nije za decu ispod 12,14, 16 ili 18 godina nije delotvoran. Naprotiv. Sindrom “zabranjenog voća” samo još jače privuče dete da takav film gleda. Ono što je tužno, ali istinito, izgleda da su škole jedine institucije u kojima se vodi računa o preventivi i sprečavanju nasilja. Nažalost, moć škole je nedovoljna jer je uticaj društva vršnjaka i roditelja jači.

Ti si osoba koja širi optimizam. Kako ti to polazi za rukom?

Kod mene je to stvar izbora. Lako je biti namćor i kukati na sve živo. Teško je naći snagu da se optimizmom braniš od života koji je težak, ali je u suštini veliko i neponovljivo čudo. Kada  stvarno shvatiš da je svaki dan u kome dišeš kako ti, tako i svi koji su ti dragi, onda nije teško osmehom i vedrinom živeti svaki dan i voleti ljude. Pored toga verujem iskreno u ljudsku dobrotu. I tako mi se i vraća. Dobrotom i osmehom. Oni malobrojni koji nisu takvi “odu” da traže sebi slične, jer na dobrotu nemaju odgovor.

Hvala na ovom razgovoru. Koja je tvoja poruka za kraj?

Hvala tebi na lepim pitanjima. Poruka za kraj? Čemu tako pesimistična rečenica? Nema kraja, jer je svaki kraj početak nečeg novog. I sigurno uzbudljivog i lepog, jer to što ne znamo šta nas čeka na tom početku samo avanturu zvanu život čini uzbudljivijom. Volim  da kažem: “Nizbrdo ume svako. Uzbrdo je avantura i veština.”

1 thought on “Kad građani progovore- priča treća

  1. Па, да, неолибералном капитализму свакако није потребан ТВ програм који ће децу учинити паметнијом. Напротив… Према томе, свака лепа и добра емисија биће угашена, зато што “не доноси паре“, јер то је једина “вредност“ којом се мери све ван западне Европе, мада се унутар ње и те како води рачуна о свему што се нама забрањује…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.