Još jedan intervju, Nebojša Vučinić

Velika je čast, odgovornost i izazov raditi intervju sa nekim ko godinama radi u novinarskoj branši.

Intervjui se uglavnom rade sa nekim povodom. Ne poštujem to pravilo uvek i zato danas predstavljam Nebojšu Vučinića, odgovornog urednika „Novosti Enigma“. Nebojša je diplomirani pravnik, novinarstvom se bavi više od trideset godina. On je bloger, i tviteraš, i jedan od retkih novinara koji drži do svoje profesije i poštuje njene kodekse. Nije stranački novinar, ne pripada ni estradi, ne radi u tabloidima.

Небојша Вучинић
Небојша Вучинић

Nebojša, hvala za vreme koje izdvajate za ovaj intervju. Na samom početku želim da vas pitam, otkud vi u novinarstvu? Šta je bilo presudno pri izboru profesije?

Od detinjstva. Odrastao sam uz oca novinara, u redakciji proveo malte ne više vremena nego u kući. A kad novinarstvo uđe u krv… nema protivotrova. (nešto više o tome može da se pročita ovde.

O LEPIM I RUŽNIM STVARIMA U NOVINARSTVU

Radili ste na više pozicija u Kompaniji „Novosti“. Ispričajte čitaocima bloga neku anegdotu vezanu za rad u ovoj velikoj medijskoj kući?

Nekad mi se čini da je svaki dan u redakciji – anegdota. Uz šale i dogodovštine lakše se savladava svakodnevni stres. Ali eto, možda jedna vezana za vreme koje većina mladih čitalaca zna samo iz priča: s početka devedesetih, pobuna Srba u Hrvatskoj. Ekipa „Novosti“ – dva novinara (jedan od njih sam ja), fotoreporter i vozač – u Kninskoj krajini, seli da ručamo u tad popularnom restoranu „Kod Čupe“. Bezmalo idilična atmosfera: lepo vreme, potok u kome se hlade vino i rakija, jagnjetina ispod sača, oko nas ljudi kojima i sama pojava novinara iz Beograda daje neku nadu, pa bi da popiju s njima… Čašica po čašica, pa čaša po čaša, preterasmo. Ipak, svesni smo da treba da krenemo, posao čeka, ali nigde nam nema vozača. Obiđosmo po restoranu, nema. Tražismo po okolini, nema. Vratimo se za sto, razmišljamo glasno: „Gde je Vladan, zaboga, sad kad treba slati izveštaj“? A ispod stola se čuje: „Tu sam, tu sam, samo još jednu da popijem“.

Koje su čari, a koje mane novinarstva?

Da li filozofiram ako kažem da su čari ujedno i mane novinarstva? Nekad bar, najveće čari ovog posla su bile ugled, samostalnost, nevezanost za radno vreme, dinamika, stalno saznavanje i učenje, upoznavanje ljudi. Novinarstvo, pa sve ostalo – ako ostane vremena. Živelo se u redakciji i za redakciju. Istovremeno, takav način života, ta „prva i najveća ljubav“, bile su i mane, jer je privatni život užasno trpeo. Mislim da sad nije tako, ljudi su mahom demotivisani, uz časne izuzetke, na posao se gleda samo kao na izvor prihoda (ili kakve druge koristi), nešto šta valja obaviti što pre i posvetiti se nečem drugom, nema te novinarske boemštine…

Mnoge Vaše kolege pristale su da rade za političke stranke i kontroverzne biznismene. Poznati su u medijskoj sferi, druže se sa estradnim ličnostima i dospeli su na visoke pozicije u elektronskim i štampanim medijima. Vi ne pripadate grupi „stranačkih novinara – vojnika stranke“ i niste imali nijednu aferu objavljenu u tabloidnim novinama. Kako ste uspeli u tome?

Mnogo opasnije za profesiju od javnog svrstavanja, rekao bih, je pojava da kolege prikriveno, koristeći novinarski autoritet, rade za neku političku ili poslovnu opciju. Na žalost, egzistencijalni momenat je i tu presudan, a postoje dakako i druge ambicije. Tu se – ne aboliram, samo konstatujem – novinari ne razlikuju od drugih profesija. Ja sam dosta u blogu pisao o stanju u našem novinarstvu, ne bih sad ovo mesto opterećivao, ali definitivno smatram da moja generacija u ovom momentu predstavlja najzreliju novinarsku generaciju i da mi moramo da budemo predvodnici borbe za bolje novinarstvo.

Naravno, to ne možemo sami, niti mimo borbe za bolje društvo u celini. A tabloidi… u tabloidima završiš kad se sam tabloidiziraš. Kada život i karijeru gradiš na zdravim osnovama, na pameti i znanju, a ne na skandalima ili golom telu, niti si ti zanimljiv tabloidima, niti oni tebi.

SLOBODA MEDIJA

 Kroz istoriju znamo da je oduvek bilo režimskih novina i novinara, od Kraljevine Jugoslavije, preko Brozovog režima do današnjih dana. Kada će novinarstvo biti slobodno u Srbiji, i da li uopšte može da bude slobodno?

– Slobodno onako, kako „mali Perica“ zamišlja, verovatno neće biti nikad, jer će uvek biti posrednih uticaja i vlasničkih interesa. Ali, sloboda novinarstva je i u maksimalnom profesionalizmu profesije, i u sazrevanju i pravoj demokratizaciji celog društva. To je, u stvari, neka vrsta spojenih sudova: što su novinari samostalniji, obrazovaniji, otporniji – to je uticaj vlasnika na samo pisanje manji. Tome pomaže i tržište, javnost uređivačkih politika, javnost vlasništva – onda će novinari tačno znati za koga rade i šta bi od njih moglo da se očekuje.

Danas ste urednik lista „Novosti Enigma“. Šta je tačno Vaš posao i koliko su ljudi u ovom vremenu modernih tehnologija zainteresovani za enigmatiku?

U vreme kad sam postao urednik – 2011. godine – nisam mnogo znao o enigmatici. Došao sam iz dnevnog novinarstva, pre toga bio urednik spoljnopolitičke rubrike, bilo je to „špansko selo“ za mene. Nekako smo i „Enigma“ i ja istovremeno sazrevali i savladavali prepreke. U tom momentu „Enigma“ je imala mali tiraž, kriza se uostalom najviše i osetila na njoj, od svih izdanja „Novosti“ – jer jedino ona nema speciifciranu užu publiku, već je list za celu porodicu od 7 do 77 godina, kako i  glasi slogan. Moja prva ambicija je bila da popravim tiraž, što sam uspeo relativno brzo, zahvaljujući pre svega sjajnim saradnicima, vrhunskim enigmatama, zaljubljenicima u svoj hobi. Onda sam uspeo i da „Enigmu“ smestim među 20 najčitanijih novina različite periodike u Srbiji (od više od 300 u tom momentu) po indeksu čitanosti, i pozicioniram je kao list koji postavlja enigmatske normative. Ne znam da li znate, ali u enigmatskoj oblasti je na našem tržištu najveća konkurencija. „Enigma“ u julu slavi 65 godina od osnivanja, pa sam kao zadatak za taj jubilej postavio postavljanje novog sajta. Svestan sam da elektronsko polje mora da se osvaja, koliko će to biti brzo i uspešno zavisi pre svega od novca, koji je uvek „deficitarna roba“ u novinarstvu. Ipak, još dugo će papirni primerci biti ono što se traži, jer se enigmatika i rešava u vreme odmora i razonode, dakle, tu se negde prema modernim tehnologijama, pozicioniramo isto kao knjige.

             PONEŠTO O NEBOJŠINOM BLOGU I NET PORTALIMA

 Imate i svoj blog. Koji je bio motiv otvaranja bloga? Šta mislite o srpskim blogerima i blogerima iz regiona?

– Blogom sam počeo da se bavim 2008, doduše, nikad tako ambiciozno u smislu da sam planirao kakvu zaradu. Blog je, po meni, dobar način da se izrekne stav, a neki uskostučni blog i način da se prezentuje informacija. Ipak, to nisu novinarske informacije, da budem jasan. Tako i ja, blogom iznesem stav o raznim pitanjima iz domaće ili svetske politike i društva, i raspravljam o stanju struke. Mali deo bloga čine neke moje istorijske priče (istorija je moja davnašnja ljubav) o malo poznatim stvarima, a jedan deo čine i ljubavne priče… eto, pokazujem romantični delić sebe.

Mislim, generalno, da i kod nas i u regionu ima dosta kvalitetnih blogera, jer o njima sudim bez ikakvog uplitanja novinarske profesije u blogovanje. Od blogera – bio on kuvar, automehaničar, advokat ili novinar u određenoj oblasti – očekujem da ono šta zna prezentuje na najbolji mogući način, lično, uz sopstveno iskustvo, jasno. Mislim da greše oni koji blogere ocenjuju kroz očekivanja koja imaju od novinara ili književnika. Ako očekianja „uobročite“, ne možete se lako razočarati.

Kao pečurke posle kiše, raste i broj internet portala koji pokušavaju da pariraju portalima medijskih kuća. Da li portali štete profesionalnim novinarima i u kojoj meri?

– Ne štete portali kao takvi, konkurencija je sama po sebi dobra, problem je što je paralelno s njihovom pojavom i rastom tekao proces sistematskog derogiranja „starih medija“. Tako je običan čovek, konzument informacije, doveden u situaciju da ili nema kome da veruje, ili da prima neproverene ili netačne informacije. U „kopi-pejst novinarsto“, na žalost, uključili su se i portali medijskih kuća, jer se u toj sferi sve svodi u borbu za klik. U prevodu, opet – za zaradu. I umesto da portali medijskih kuća, iza kojih stoji sva profesionalna organizacija, koncept, snaga i znanje jednog medija, budu nosilac informisanja, a da drugi, da tako kažem, „prepisuju“ od njih, oni su počeli da prate tempo i način rada tih novih portala, gde, usudiću se da kažem, može da se objavi štagod, polupismeno, netačno, bez ikakve kontrole, mimo kodeksa, nezakonito…

Generalno,  ta tema je vrlo široka, objašnjenje prevazilazi prostorni koncept ovog razgovora (deo te priče imate u onom pređašnjem linku), ali je ključni problem što zakona za onlajn medijsku sferu ili nema dobrih ili se ne primenjuju. Upravo tu vidim šansu za tradicionlne medije, ali nam je tu potrebna i ozbiljna pomoć države, jer informisanje nije samo puki posao nekog s parama, već delatnost od visokog društvenog značaja i interesa.

                         PAR REČI O PRIVATNOM ŽIVOTU

Mnoge Vaše kolege veći deo vremena posvećuju poslu i imaju malo vremena za privatan život. Da li ste radoholik ili Vam je važno da imate vreme za porodicu i prijatelje?

Uvek može da se nađe sredina. Prioriteti moraju da se znaju. Kad to govorim, imam u vidu da je moja „sredina“ definitivno pomerena ka strani posla. Kao i u svakom poslu, i u novinarstvu je bitno da se posao uradi na vreme, tačno, kvalitetno. Šta god nedostaje od tih elemenata, džaba ste radili. Ali, da, za najbliže mora da se nađe vreme, a uvek se nađe vremena i za prijatelje, ne onoliko koliko bi i ja i oni želeli, ali verujem da uspevam da se „rasporedim“, iako se neki od njih verovatno ne bi složili sa mnom.

Danas je teško vaspitati decu koja se razlikuju od dece rođene tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Dostupne su im stvari koje nama nisu bile dostupne. Kako je to biti roditelj u Srbiji dvadesetprvog veka?

– Ne mora da bude naročito teško, ako se nađe valjani balans između onoga šta vreme nameće i tradicionalnih vanvremenskih vrednosti koje su nama naši roditelji usadili. Ne plaši me razvoj društva – uostalom, mi treba da koristimo tehniku i tehnologiju, ne one nas. Plaši me, kao i svakog roditelja, da li ću na kraju priče, kad krene presabiranje životnog učinka – biti dobar roditelj.

Za sebe kažete da ste težak čovek. Šta to znači? Imate težak karakter ili je potrebno vreme da Vas neko upozna i razume Vaše stavove o životu?

Ja sam dupli jarac u horoskopu. Šalim se malo, naravno, meni je horoskop samo izvor dobre zabave, ne verujem previše u karakterne stereotipe… Ali, da, definitivno jesam i krut, strog, često konzervativan, vrlo na zemlji, s priličnim nerazumevanjem za sve što izlazi iz okvira stvarnog, realnog i praktičnog. Nesklon sam opraštanju i zaboravljanju nepravde. Ako meni ne verujete, pitajte sve one žene koje su pobegle od mene glavom bez obzira 🙂

                 OSEĆANjA I VREME SIVILA I ZLA

Možemo li u ovom vremenu sivila, zla, propadanja svih moralnih i etičkih vrednosti, da budemo srećni?

Možemo. Sećate se one „Čorbine“ – „imam svoj mali svet, i oko njega Kineski zid“? Ima realno dovoljno izvora iz kojih možemo crpeti sreću, samo je pitanje da li to znamo i da li to smemo. A taj put mora svako da nađe, ponaosob. Ne postoje ni mapa ni recept.

Šta može da Vas učini tužnim, šta Vas ljuti, a šta čini srećnim?

– Tužan sam zbog ružnih stvari koje se događaju meni dragim ljudima, ili bićima koja ne mogu sama da se zaštite. Tužan sam i kad me neko blizak razočara. To je, doduše, drugačija vrsta tuge, čini mi se da tad tužim i za sobom, svojom snagom i vremenom uloženim u tu osobu. Ljute me ljudska glupost, nepažnja, bahatost, bezobrazluk. A srećnim me čini… sve ostalo. Ili, pozitivne suprotnosti svega ovoga što sam naveo da me rastužuje ili ljuti.

Kakva je Vaša definicija ljubavi? Da li se i ona izgubila kao i sve tradicionalne, životne vrednosti?

Mislim da definicije ljubavi ne treba davati. One se same postavljaju, u odnosu na ono koliko smo spremni da damo i da primimo, koliko se otvorimo i koliko smo otvoreni. I ljubav sazreva kao osećanje, kako mi sazrevamo, kako stičemo iskustva. Ljubav takođe strada u vreme krize, pobeđuje je surova realnost, ima tu ona stara izreka „beda na vrata – ljubav kroz prozor“.

Šta biste pitali Vi mene, da sam umesto Vas, na ovoj „vrućoj stolici“?

Što ste se odlučili da intervjuišete baš mene?

Nebojša Vučinić je bio moj današnji gost na blogu i najiskrenije mu se zahvaljujem na vremenu koje je posvetio za ovaj intervju i na ukazanom poverenju.

1 thought on “Još jedan intervju, Nebojša Vučinić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.