Jednom će možda doći…

Svakog jutra je ustajao, brijao se, stavljao na lice losion. Popio bi onda rakijicu i otišao po hleb, mleko, novine. Vraćao se polako, oslonjen na štap.

Zatim je budio nju. Kuvao joj kafu, i zajedno su doručkovali. Otišao bi na pijacu, kupio sve za ručak tog dana, i dok bi ona čistila luk, pekla paprike za salatu i spremala pile, on bi otišao u dvorište.

Pravio je ljuljaške, jednu, pa drugu. Pravio je još jednu klupu.  Prao je ruke i onda ručao, popio čašu, dve crnog vina i vraćao se u svoju sobu. Spavao do TV „Dnevnika“.

Ona je za to vreme gledala šta je radio tog dana u dvorištu, gunđala bi u sebi „Opet se igrao“ i pila kafu sa komšinicama.

Dani su im bili isti. Rituali su se ponavljali.

Jednom mesečno ritual je remetio poštar. Poštara je čekala kafa, slatko, rakija.

Donosio je penziju i pismo iz Amerike. Gledao bi po dvorištu, i odmahivao glavom zbog ljuljaški.

– Deda, unuci su ti veliki, sam si mi pričao. A vidiš i da ne dolaze.

– Ako sine, neka stoje ljuljaške, unuci će možda dovesti praunuke, pa će se deca ljuljati. A imam ih za sada dvoje, i taman dve ljuljaške da se ne otimaju za jednu.

Poštar je tužno gledao. Znao je da ni deca ni unuci nisu dolazili već godinama, i znao je dedin odgovor

– Jednom će možda doći..

****

Vreme je prolazilo. Prvo je umrla ona. Jedne jesenje noći u snu. Šest meseci kasnije umro je i on. U dvorištu, dok je pravio malu stoličicu.

Na sahrani su bili svi rođaci iz tog grada i komšije i prijatelji. Deca, zauzeta obavezama, bolesna ili bez para, jer su se mnogo kockala, deca nisu došla.

****

Opustela kuća, zarasla trava u dvorištu. Najstariji unuk sa praunukom došao je da nađe advokata kako bi prodao kuću.

Gledao je kuću, gledao je dvorište. Video je dve ljuljaške, drvene, koje su zbog zime počele da propadaju.

– Dete, obratila mu se prva komšinica..te ljuljaške su bile za tvoju decu. Deda ih je pravio za njih. Znaš, stalno je govorio „jednom će možda doći..“ a vi niste dolazili.

Ni unuk a ni paraunuk nisu znali srpski. Vrteli su glavom. Komšinica je dovela unuku koja je bila nastavnik engleskog. Prevela je reči.

Unuk je počeo da plače.

Nije slutio da će zateći oronulu kuću, zapušteno dvorište i dve ljuljaške.

Da, jednom će možda doći..

Shvatio je koliku su nepravdu učinili i babi i dedi. Jurili su za poslom, za dolarima…a deda je čekao..Nije dočekao..da jednom dođu.

7 thoughts on “Jednom će možda doći…

  1. Pa, da, tako to biva… Ljudi, baš kao i stvari, obično steknu važnost onda kada ih više nema. Znam da je poredjenje glupo, ali umemo prema ljudima da se ponašamo kao prema stvarima, pa je to razlog.

  2. Ono gore je bio komentar na spot.

    Za tvoju priču mogu da kažem da je ostavila jak utisak baš zbog toga što mislim da sam i ja nekim dragim osobama zauvek ostao dužan. Dužan da budem tu kad im je bilo teško, kad sam morao da budem tu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.