Jedno pismo, treći deo

Stajao je na vratima kafića i slao sms poruku. Jelena mu je prišla i rekla jednostavno „Zdravo“. Pogledala ga je malo bolje. Opazila je poneku sedu vlas kose. Visok, ozbiljan, obučen u skupo firmirano odelo. Oko njega se širio miris dobro poznatog joj parfema.

– Došao sam pre neki dan u Srbiju. Ostajem dva meseca i posle se ponovo vraćam. Tamo sam izgradio svoj novi život. Kako si ti, dobro izgledaš, primetio je sa osmehom.

– Dobro sam. Dosta radim, ponovo sam u svom gradu, lepo mi je.

– Nedostajala si mi. Često sam se pitao kakav bi mi život bio da me otac skoro nije oterao u London. Dobro mi je tamo, samo mi klima baš nije odgovarala na početku, sada sam se navikao.

Ćutala je. Nije znala šta da razgovara sa njim. Posle toliko godina sreću se kao dva stranca.

– Imam dve devojčice, oženio sam se sa onom koleginicom. Iz razmišljanja je trgao Daliborov glas.

– Lepo, a ovde imaš sina. Prekršila je obećanje dato samoj sebi da mu neće odmah reći za Daneta.

– To je moj sin? Nisi se udala? Da li imaš još dece?

– Da, to je tvoj sin. Nisam se udala. Potražila je u mobilnom telefonu Danetovu sliku. Evo, ovako izgleda Dane.

– Lep dečak. Hladno je odgovorio.

– Dalibore, zašto si želeo da se vidimo? Čemu onakvo pismo?

– Uhvatila me je nostalgija. Dok sam pisao, pomislio sam da gajim još neka veća osećanja prema tebi..ali sada..sada te posmatram kao staru prijateljicu. I drago mi je da te vidim. I dečak je lep, liči malo i na mene.

– Da li želiš da ga upoznaš?

– Ne znam. Zatekla si me sa ovim. Šta bih rekao ženi i kćerkama? Šta ako dečak poželi da dođe kod mene?

– Dobro Dalibore. Hvala ti na kafi i na soku. Mislim da smo završili razgovor.

– Sedi još malo, pričaj mi, kako se snalaziš, ovde je kriza.

– Dalibore, lepo živim. Zadovoljna sam. Mislim da je vreme da krenem. Nemamo puno da kažemo jedno drugome.

– Zbogom Jelena..i čuvaj dečaka..

– On se zove Dane..zbogom..

****

Došla je kući i konstatovala da se Dane još nije vratio sa rođendana na koji ga je odvela baka.

Počela je da plače. Dalibor je bio hladan. Dalek. Stranac. Zašto je uopšte želeo da je vidi, da se pohvali kako mu je tamo lepo, kako ima dobar brak i dve devojčice? Šta ćemo u toj njegovoj priči Dane i ja? Ne, mi ovde imamo dobar život. I Dane neće upoznati oca jer ovaj ne želi da se sretne sa njim.

Iz tašne je izvadila pismo, iscepkala ga je na sitne komadiće, bacila u pepeljaru i zapalila. Ne želi da ostavi trag tom pismu.

Konačno je ovim susretom stavila tačku na svoju prošlost. Nekoliko puta se umivala, da Dane ne primeti suze.

Današnji susret je povredio, shvatila je da je bolje što se ovako završilo, jer ko zna kakav bi bio brak sa Daliborom. Zaboraviće ga. Staviće tačku i na svoje dobrovoljno izgnanstvo iz društva. Izlaziće sa komšinicama kad mama bude htela da čuva Daneta. Možda upozna nekoga. Nikad se ne zna šta donosi novi dan. Ležala je na krevetu, razmišljala, prvo žalila zatim sanjarila. Iz sna je probudio Danetov smeh

– Vidi me mama! Prljav sam kao svinja, igrali smo fucu na poljančetu, blizu kuće, pre torte.

– Prasence moje malo, briši u kupatilo, spremiću ti čiste stvari.

Da, bila je srećna. Imala je svoje dete i živela je za njega. Jednoga dana, kada poraste, ispričaće Danetu priču o susretu sa njegovim ocem. Danas ne. Prerano je.

Otišla je u kuhinju da sprema sendviče za večeru. Smirila se potpuno i spremna je da živi dalje. Bez vraćanja u prošlost.

Tako se život sam od sebe nastavio.

1 thought on “Jedno pismo, treći deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.