Jedna sasvim obična priča, peti deo

Tog jutra je rekla koleginici da će se kasnije vratiti sa pauze, jer mora da ide kod lekara da zakaže jedan pregled. Još jedna u čitavom nizu laži. Da li su bele laži one laži koje moramo da izgovorimo kako ne bismo naškodili nekom drugom i sebi?

U kafiću, malo udaljenom od radnog mesta, sastala se sa njim. Želeo je da se vide.

– Znaš, rekao sam joj da želim da se razvedem.

– Zašto?

– Zato što je ne volim, zato što ona ne voli mene. I zato što već nekoga volim.

– Voliš nekoga?

– Da!

– Blago toj devojci.

-Biće srećna kada sazna.

– Da.

– Zar ne želiš da ti kažem o kome se radi?

– Ne, ne želim da ti se mešam, niti želim da budem radoznala. Uhvatila je sa obe ruke šolju vrućeg čaja koji su naručili. Ruke su joj gorele. Opet je sebe kažnjavala. Osetila je bol, ali nije želela da plače pred njim.

– I eto, ona ne želi da se razvede, on je nastavljao svoju priču.

– Možda te ipak negde u dubini duše voli.

– Ne voli me. Tera inat.

– Da.

Sedela je, posmatrala ga, i zapitala se šta uopšte radi tu. On želi da se razvede zbog neke druge žene, priča joj to sve, ah..gleda je samo kao dobru koleginicu i sestru. Da, a ja se zanosila glupostima..Utonula je u svoje razmišljanje i on je naglo prekinuo:

– Hoćeš topli sendvič, pitam te treći put…šta ti je, da li te nešto boli?

– Nije mi ništa. Setila sam se nečega, izvini. Da, naruči topli sendvič ali da ponesemo, već je gotova pauza.

– Gde toliko žuriš? Pa sa šefom si..nasmejao se.

– Imam dosta da odradim do dva..ti mi nećeš zameriti, ali možda načelnik hoće.

– Dobro vrednice..znaš, kad podelim sve sa tobom, meni je lakše… Ne zamaram te, jel tako? Izvini ako preterujem, slobodno me opomeni.

– Sve je u redu, nego stvarno imam posla.

– Dobro, evo sendviča, idemo..

**

Nije otišla pravo u kancelariju kada su ušli u zgradu. Pozdravila se sa njim i čekala da uđe u svoju kancelariju, a onda je skrenula u jedan hodnik.

Bio je mračan i niko tu nije zalazio, sem kolega iz arhive, ali oni su retko dolazili da traže neke predmete u jednoj od kancelarija u dnu hodnika. Idealno mesto za plakanje.

Kako sam glupa! Još i ceo dnevnik posvećujem njemu. A on. Razvodi se, da bi bio sa nekom, ko zna s kojom ženom. Zašto joj nikad nije pričao o toj ženi? Sve njegove tajne joj je poveravao.

Ko je ona? Gde su se i kada upoznali? A ko sam ja da postavljam sva ta pitanja? Imam li pravo na to? Ko sam ja? Luzer najobičniji? Zašto sam dozvolila sebi da se zaljubim i da budem povređena?

Uspela je nekako da se smiri, umila se u obližnjem toaletu, sredila kosu i otišla u kancelariju.

– Pa gde si ti?

– Rekoh da idem da zakažem jedan pregled. Evo i doručak sam kupila ali se ohladio ovaj sendvič.

– Tražio te je malopre šef.

– Da, i šta je rekao?

– Da poneseš taj izveštaj, da ti pomogne ako može, ja sam mu rekla da si otišla kod lekara..ali idi odmah kod njega.

– Dobro, idem.

Pokucala je na vrata. Sa druge strane se ništa nije čulo. U tom momentu je videla kafe kuvaricu.

– Tražiš šefa?

– Da, vidiš da kucam na vrata.

– Ode negde malopre sa načelnikom i džaba sam mu sada donela ove dve kafe.

– Odnesi kod mene u kancelariju, platiću ti kasnije.

– Ma, dobro, nigde ne žurimo, evo nosim.

Umornim koracima se vraćala u kancelariju.

– Nije tu, otišao je negde. Da pojedem ovaj sendvič i da popijemo kafu, pa da nastavim da radim.

– Baš je brzo stigla kafa. Tek sam je maločas naručila.

– Da, da..rasejano je odgovarala koleginici.

Bila je očajna. Šta je hteo od nje? Da li je izveštaj bio izgovor ili ipak…

Mehanički je radila i nije ni primetila da je kraj radnog vremena.

– Mnogo si nešto neraspoložena? Koleginica je pažljivo posmatrala.

– Nije mi dobro, ponovo me boli glava.

– Nešto te često boli glava u zadnje vreme. Hajde pakuj se, idemo kući..

– Da, idemo kući…

– Nastaviće se –

5 thoughts on “Jedna sasvim obična priča, peti deo

  1. Zašto je uvek tako teško prepoznati osećanja drugih ljudi.
    Ili, bolje pitanje, zašto uvek tako malo verujemo u sebe i svoje vrednosti?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.