Jedna sasvim obična priča, drugi deo

Upala je u saobraćajni špic. I to je počinjalo da je nervira. Ovo je ko zna koji put da se zaglavi u saobraćaju, a jedva je čekala da stigne kući. Otvorila je prozor, zapalila cigaretu i čekala da se kolona automobila ispred njenog lagano pomeri napred.

Bolje da sam krenula onim drugim putem. Ah, još jedan pogrešan izbor, gunđala je samoj sebi. U mislima se ponovo vraćala Njemu. 

– Šalji mi porukice, nisi davno slala.

– Neću da te uznemiravam.

– Ne uznemiravaš, prijaju mi.

– Onda ću slati.

Zatvorila je oči i videla njegov širok osmeh. Samo je ona zna da se duboko u tom osmehu krije tuga.

Sirena iz automobila iza nje trgla je iz ovih maštarija.

Moram da se saberem. Da stignem kući. Da završim ono pisanje dnevnika. Bacila je pogled na zadnje sedište i na tašnu u kojoj je bio rokovnik.

Nosila ga je svuda sa sobom. Plašila se da će ga neko greškom otvoriti, misleći da je to telefonski imenik ili sveska sa receptima, ili neki poslovni planer. I šta bi taj neko video umesto planova, telefonskih brojeva i recepta za čokoladnu tortu? Njegovo ime. Njegovu sliku na prvoj strani.

Ne bi bilo zgodno da to neko vidi. Bilo ko. On je bio njena tajna. Tajna njenog nemirnog srca, tajna njene već davno ranjene duše. Još jedan ožiljak na duši joj nije potreban.

Stigla je kući. Zaključala je automobil, popela se u stan i pažljivo spustila tašnu na ormarić u hodniku.

Tišina. Gde su joj ukućani? Ušla je u dedinu sobu. Gledao je prenos neke utakmice.

– Deda, stigla sam.

– A, došla si. Ovi se još nisu vratili iz pazara.

– Dobro deda, da li si ručao?

– Jesam, jesam.

– Odoh deda da se istuširam, samo ti gledaj utakmicu. Posle ću ti skuvati kafu.

– Važi dedino.

***

Trljala je kosu peškirom i pre nego što će uzeti fen, poslala je SMS

“ Drago mi je što smo se videli.“ 

Dok je sušila kosu videla je da joj mobilni svetli. Od zujanja fena nije čula zvuk poruke.

“ Hvala što si se javila. I meni je mnogo drago.“ 

Kasnije, dok je pila sa dedom nes kafu, i dok su razgovarali o sitnicama, bila je odsutna. Sve vreme joj je On bio u mislima.

Šta sada radi? I dokle misle tako? Nijedno od njih dvoje ne preduzima prvi korak. Da li bi svi bili iznenađeni kada bi znali da postoji fluid između njih ili bi samo rekli „znali smo“? I šta bi mu ona rekla? Da li bi ga konačno pustila da ode ukoliko bi saznala da je zavoleo neku drugu? 

U stvari, ja i ne znam šta on zapravo oseća. Igramo se pogledima, porukama, dodirima u prolazu, nežnim rečima a ne znam šta mu zapravo značim. Da, šta mu značim ja, upitala se u trenutku kada je čula otvaranje ulaznih vrata.

Odgovor na ovo pitanje bi bilo lepo da dobije, ali pre toga mora da se vrati ovoj pomalo dosadnoj svakodnevici.

– Nastaviće se – 

3 thoughts on “Jedna sasvim obična priča, drugi deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.