Jedna sasvim obična porodica-danas

SMS : Pokupi veš, najavljuju kišu, ljubim te..tvoja..

Povratni SMS: Hoću, samo da odvezem našeg sina, ljubi ga majka, na trening, pa kad se vratim.

SMS:  Mama, ja posle škole idem kod drugarice

SMS: Ne može, moraš da vežbaš matematiku

SMS: Svrati do mog posla kad se vraćaš iz škole

SMS: Tata, čekam te, smorih se

***

I kad se skupe svi četvoro, nastaje graja. Prvo između njih:

– Mogao si da daš još jedan gol!

– Nisam, onaj kreten me udario

– Dobro, idi uči istoriju

– Ajde, odoh

***

– Mama, kad idemo u Zaru?

– Kad naučiš lekcije iz matematike!

– Au, što si dosadna, a ja taman mislila da sutra ne idem na taj kontrolni.

– Ideš ko bela lala, ideš, čuješ li ti mužu moj šta ova mala planira?

– Čujem, sada ću ja njoj pokazati. Daj mobilni, vadim bateriju.

– Neeeee, samo da još jednom uđem na Fejs.

***

Nekoliko sati kasnije, svima su telefoni u rukama. Tata telefonira, mama je na Fejsu i dopisuje se sa ćerkom koja je naučila novu lekciju, a sin, ljubi ga majka, igra poker i dere se da tata prestane sa razgovorom, da bi na Fejsu igrali jedan protiv drugog.

****

Nekada davno, ja sam sa mojim roditeljima igrala „Ne ljuti se čoveče“, a kad nije bilo kišno vreme išli smo na Avalu ili kod bake i dede u selo.

Ne umem da se snađem u ovim novim vremenima, sa tim android i smart telefonima, ne umem pa to ti ti je. Greškom sam pre neki dan pozvala sestrinog šefa, jer nisam znala da pređem u drugi meni.

****

I dok kuckam o ovoj modernoj porodici, misli mi lete, boli me glava, ali čvrsto verujem da  će sutra da bude bolje. Mora da bude. A kupiću i ja jedan android pa da me ovako nepismenu nauče, biću valjda tada srećnija..ko zna..mada sreća nije para puna vreća..

 

9 thoughts on “Jedna sasvim obična porodica-danas

  1. Neće biti bolje … solidno se razumem u ta hi tech sranja … Kad se podvuce linija, to ti je kao neka virtuealna stvarnost poput ovih nasih blogova … a kada se vratis odatle u reality … ha pa znas i sama … S tim da se ovde bar radi nesto koliko tolilko kreativno a ono je cisto zaglupljivanje …

  2. Uteši me Branislav. I ja sam nepismena, pa rekoh, ko zna šta propuštam.
    A, kada neko kroz 20 godina bude čitao ovaj tvoj zapis, pitaće se, šta je tooooooooo
    , ček da se vratim na tekst da vidim kako se zove, ko današnja deca za gramofonske ploče i pejdžere.

  3. Пре неколико месеци на нету наиђох на једну фотографију: касета и оловка и потпис: Данашња деца не знају везу између ове две ствари.
    Смејала сам се као лудак, сетила се колико пута се догодило да ми касеташ „сажваће“ траку, па је вадим, „навијам“, затежем… 🙂
    Ове модерне породице су уобичајена слика, али мене радује што још увек има оних „старих“, традиционалних у којима родитељи причају са својом децом без телефона, смс-а, фејса, твитера, где слободно време проводе или у природи или уз неку друштвену игру, неку активност у којој учествују сви.
    Иначе, кад смо били клинци, викенди су били резервисани за Аду, Кошутњак или Авалу – како нам се кад свиди. Само по кишовитом времену смо остајали код куће. То су оне лепе успомене које имају наше генерације.
    Хвала за ову причицу 🙂

  4. U svim tim novotarijama najgore je što klinci brkaju slova, najviše me nervira kad pišu w umesto v, ch, sh, što spajaju reči i sl.

  5. Dragi moji svi, mene strašno nerviraju te novotarije. Sećam se i ja olovke i kasete, to je bilo neko lepo, davno vreme. Što se slova tiče, mislim da će ove nove generacije biti zaista nepismene. Brkaju namerno ta slova, uništavaju naš jezik. Strašno. Drago mi he što vam se priča o ovoj jednoj porodici svidela 🙂

  6. ‘sreća nije para puna vreća’, sledeći stih je – to znaju oni što je imaju.
    Nikad mi nije jasno da li se misli na vreću ili sreću 🙂

  7. Rado, vidim, dosta si mladja od mene, tako da mogu da ti kažem da svako vreme nosi svoje. Ja ću, za koji dan, punih 60. I bogami, naučili me kako da se služim kompom, naučili me i na te androide kada su putovali u Ameriju, da bi videli svoje malo čedo, svaki dan. Nije lako, ali, korisno je. Pravo da ti kažem, nedostaju i meni mnoge stvari koje smo radili kada smo bili deca, ali, došli su „neki novi klinci“, neka sasvim drugačija vremena koja porodicu dele na nekoliko strana. Teško se skupiti i za večeru od raznoraznih obaveza, što dečijih što roditeljskih.
    Ja sada živim sa kučetom, ali ništa manje ne brinem o svojoj velikoj deci i unučetu. Ta briga ostaje dok smo živi, i neka, samo da su nam zdravi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.