Jedna od neispričanih priča, prvi deo

Kafana na kraju grada. Drvene stolice i karirani stolnjaci. Prostorija puna dima. U ćošku sedi sam. Pije ko zna koju po redu lozovaču. Ne razmišlja da ode kući. Pita se u mislima gde mu je kuća. Da li je to ona lepa, sređena kućica u kojoj je srećno živeo sa njom i sa svojom kćerkicom? Ili je to kuća tuge, kuća u kojoj živi bolesno dete, ostavljeno od majke? Da, on kao svaki savestan otac treba da bude pored kćerke. Mora da joj bude i otac i majka. Mora da ima hrabrosti da nastavi život. Mora jednog dana da joj kaže da ih je mama napustila zbog nekog glumca koji živi u drugom gradu. Mora…

Đavola mora! U životu se mora samo umreti, glasno uzvikuje i traži još jedno piće.

***

Nije dobro biti mnogo srećan. Uvek te tuga stigne, kad joj se najmanje nadaš. On i Vera su se voleli. Iz te ljubavi je rođena Nataša. Imao je lep posao. Dobro plaćen. Prodali su staru kuću kada je Nataša imala dve godine, i kupili montažnu. Fino je sredili. Nataša je bila veselo dete. Vera je bila srećna žena. A on srećan čovek.

***

Sve je počelo pre šest meseci. Nataša je napunila petu godinu kada se razbolela. Progresivno propadanje mišića, tako se na srpskom zove bolest. Nataša je od nasmejanog deteta postala dete koje u očima nosi bol.

Vera je danima plakala. Onda se promenila. Sve češće je ostavljala Natašu sa komšinicom, a ona sama je izlazila. U bioskop, pozorište, na izložbe. Sa dobrim i manje dobrim prijateljicama. Nije joj bilo važno sa kim ide, važno je da nije kod kuće i da ne gleda dete koje će uskoro potpuno zavisiti od nje..

Jedno zlo ne ide nikad samo. Uvek se zalepi još jedno. Pa još jedno.

****

Izgubio je posao. Firma je otišla pod stečaj. Jedva je izvukao nešto para i razmišljao je šta dalje. Vera nije radila. Kada je saznala da je ostao bez posla, otišla je sa nekim glumcem iz putujuće grupe. Upoznala ga je u pozorištu i zaljubila se. Igrao je Romea. Ona je sebe videla kao Juliju. Bez imalo griže savesti ostavila ga je da se sam stara o bolesnoj devojčici. “ Znaš, ja mrzim bolest. Ne mogu da je gledam takvu“. Nije je ni poljubila na rastanku.

****

Svoju bol počeo je da utapa u alkoholu. Prvo je pio malo, zatim sve više. Natašu su čuvale jedna pa druga baka, na smenu. I kuvale su i spremale kuću. Da se ne osreti da nema ženske ruke.

***

Hajde Milane kući, Nata te čeka. Neće da zaspe bez tebe. Zvala ga je majka. Javio se posle trećeg zvona na mobilni. Umornim koracima prišao je konobaru i platio račun. Zatim je teturajući izašao u mrak.

****

Sutradan je bio mamuran. Nataša ga je mazila po kosi i tepala mu „tatice moj“. Gledao je to nevino dete, bolesno i nesvesno svoje bolesti…i odlučio je. Da, mora da pronađe posao. Mora da prekine sa alkoholom. Mora da zaboravi Veru. Mora..jer voli to dete.

Ljubav će ga pokrenuti. Dati mu snagu. A ona, Vera, nek putuje sa svojim Romeom. Jednoga dana shvatiće šta je izgubila, i shvatiće da nije Julija..Možda će biti kasno za njen neki novi početak. Ali to mu više nije bilo važno. Samo je Nataša bila važna. Posle doručka otišao je da traži posao. Bilo kakav. Samo da ima novca za hranu i za lekove. Znao je da će ga pronaći.

– Nastaviće se –

2 thoughts on “Jedna od neispričanih priča, prvi deo

  1. „Mora samo da se umre“ – recenica koju je cesto upotrebljavao moj nastavnik biologije u O.S.

    Volim ove tvoje zivotne price. Nisu lake ali su deo stvarnosti koju zivimo i bas ta jasnoca, jednostavnost, nazivanje stvari pravim imenima bez foliranja…je ono sto me privuce da se zadrzim kod tebe na blogu :OK:.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.