Iz tame u svetlost, drugi deo

Stana je po ko zna koji put čitala pismo svoje kćerke. Čitala je i ona od pre. Pila je kafu za malim stolom u dnevnoj sobi. Duboko je uzdahnula i zamislila se. Šta da radi? Bila je žena koja je imala svoje principe. Jedan od njih bio je da ono što jednom kaže ne porekne. Posmatrala je Mileninu matursku sliku. Visila je na zidu prostrane dnevne sobe. Nikada nije želela da na zidove stavlja porodične slike. Na zidovima su se nalazile slike naših poznatih slikara. Jedino je napravila izuzetak sa Mileninom slikom. Stajala je tu na insistiranje njenog pokojnog Svete. Tražio je da gleda u kćerkinu sliku dok leži u dnevnoj sobi i odmara. Onda kada je Milena pobegla sa Miroslavom. Nije mogla da se svađa sa njim. On je oduvek bio posebno naklonjen Mileni. Bila im je kći jedinica. 

Milena je bila odlična i u gimnaziji, sa setom se podsetila tog vremena Stana. Imala je sve uslove da napreduje dalje. Da studira sve što poželi. Poticala je iz dobrostojeće novosadske porodice. Sveta je bio advokat, a Stana lekar. Imali su samo nju jednu, Stana je često maštala kako će joj kći jednog dana završiti prava i otvoriti advokatsku kancelariju u jednom delu njihove velike kuće.

Ali, Milenu je zaludeo taj pijanac, taj probisvet, kockar i neradnik. A bio je tako fin kada je došao da se upozna sa njima. Milena je dovela jednog nedeljnog popodneva. Doteran, finih manira, uspeo je da se dopadne pokojnom Sveti, sa besom je pomislila Stana. A ona je nekako osećala da on nije dobar izbor za njihovu kćerku. Osećala je da ima nešto lažno u sebi, možda namešten osmeh, ko zna.

Milena ga je upoznala na proslavi punoletstva svoje drugarice Nene. Miroslav je bio Nenin stariji brat od tetke. Došao je u Novi Sad iz jednog malog, udaljenog vojvođanskog mesta, da studira ekonomiju. Baš nekako par dana uoči Neninog rođendana. 

Tu ga je Milena prvi put srela. Miroslav joj se na prvi pogled odmah svideo. Crna kosa, zelene oči, ideal svih devojčica. Student ekonomije koji je želeo da otvori svoje preduzeće kad završi fakultet kako je rekao jednom prilikom Mileni dok su šetali po Novom Sadu i tražili neku poslastičarnicu ili kafić, da se odmore posle šetnje.

Bili su lep par i lepo su se slagali. Nikada nije pokazao da je zbog nečega ljut, mnogo se smejao. Pio je samo sokove i kiselu vodu. Suviše fin, gorko zavrte glavom Stana.

Zabavljali su se manje od godinu dana, kada ga je Milena dovela u kuću. Bio je slatkorečiv, sa osmehom na licu. Pričao je i njima o preduzeću, o odlasku sa sela, o tome kako će biti ponosan kad bude video Milenin indeks pravnog fakulteta. Milena je tih dana očekivala rezultate prijemnog ispita, potpuno sigurna u sebe da je dobro uradila prijemni.

I baš kada je Milena uzela indeks sa fakulteta, Miroslav se prvi put napio. Rekao je da je to od sreće i ponosa. Nekoliko dana kasnije, ponudio je brak Mileni.

Ni Sveti nije bio oduševljen idejom da se Milena uda, i da iz tog sela dolazi na predavanja u Novi Sad. Stana je tražila da upozna njegove roditelje.

Došli su i oni jedne oktobarske nedelje. Videlo se da potiču sa sela, i da nisu bogati. Dobro, pomislila je Stana, ne mogu svi da budu bogati i da se rode u gradu. Majka je bila simpatična pričalica, a otac umorni paor. Ćutao je i posmatrao bojažljivo kuću, i jedva je pristao da pojede kolače posle kafe. Rekli su da imaju i mlađeg sina koji planira da ostane u roditeljskoj kući, i da je Miroslav nasledio staru babinu kuću, koja će mu biti dobra za neki početak, ako odluči da i on ostane na selu.

Stani se to ništa nije dopalo. I kada je Milena rekla da bi stvarno mogla da živi na selu, ponavljala joj je da sačeka, da se ne zaleće odmah. Miroslav joj je bio prva ozbiljna veza. Molila je Stana da sačekaju još par meseci, da vide kako će biti sa njihovim studijama, ali Milena je bila uporna.

Tog dana kada je otišla, promicao je prvi sneg. Pakovala je sve u dva kofera i dve putne torbe. Garderobu, knjige, kozmetiku. U tašnicu je stavila i zlatnu ogrlicu dobijenu za osamnaesti rođendan i neki srebrni i zlatni nakit dobijen ranije, za Božić, Uskrs, Novu godinu. I tetka i stric su joj kupovali nakit pored roditelja. Voleli su svi da je vide sređenu, lepo doteranu.

Sveta je ćutao, tiho molio da ostane, Stana je bila besna i rekla joj je da ako ode, da se više ne vraća u roditeljsku kuću. Posle se svađala sa Svetom zbog toga.

Bilo je to sve pre sedamnaest godina. Stana je još jednom pročitala Milenino pismo i pogledala Stevanovu sliku. Nije ga videla. Upoznala je samo unuku Svetlanu. Samo su dva puta ona i Sveta bili u Mileninoj novoj kući. Jednom posle tog bega, da se pomire i jednom kad se Svetlana udala. Videli su oni da Mileni nije lako. Stani je srce plakalo, ali nije mogla tada da prelomi i da joj kaže da se vrati kući sa detetom. Nisu bili malograđani i nisu se obazirali na to šta će svet reći. Eh, da je tada rekla da se vrati…sigurno ne bi bilo ni ovih pisama na koje nije znala šta da odgovori. 

– Nastaviće se –

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.