Iz riznice sećanja..o poslu

Dok se nisam zaposlila u opštini, imala sam neko strahopoštovanje prema toj državnoj ustanovi. Odlazila sam tamo samo kada treba da izvadim Uverenje o državljanstvu, ili kada sam morala nešto da overim od dokumenata. Svi koji su tamo radili, činili su mi se strašno ozbiljni, pomalo strogi.

A onda je došao dan kada sam počela da radim. I to baš u toj ozbiljnoj i meni strašnoj opštini.

Petnaesti dan septembra. Godina 1993. Inflacija, prazne prodavnice, kupovina nes kafe i cigareta na Bulevaru.

Sećam se, kao da je juče bilo…dolazim u 7.15 a opština radi od 8.00. Sedam na neku ofucanu klupu, za stranke, pošto ne znam gde mi je kancelarija. Obezbeđenje i ja. Pustinja. Posle pet minuta dolazi još jedna devojka. Sela je pored mene. I odmah smo se prepoznale. Moja koleginica 🙂 kojoj je prvi radni dan, kao i meni.

15-20 minuta pre osam počeše da stižu i zaposleni, upisuju se, uzimaju ključeve, otvaraju se kancelarije. Nekoliko minuta pre osam stižu i naša načelnica i njen zamenik. Načelnicu poznajem. Zove mene i moju koleginicu na kafu. Pijem kafu i slušam šta sve treba da radim i gde. Zamenik načelnika, koga danas retko srećem, posmatra nas kao razredni, strogo. Daje nam neku debelu knjigu svetlo plavih korica.

“ Svakog petka ću vam postavljati pitanja iz ove knjige, to vam je za ispit „. Zamalo da kažem – “ dobro razredni „, koleginica sagla glavu zbunjena potpuno.

“ Nemoj da mučiš decu “ – nasmeja se moja načelnica. Uvela nas je zatim u kancelariju – šalter salu, i pokazala nam naša radna mesta.

Odvojeni šalter za popunjavanje i prodaju obrazaca. Četiri, pet koleginica i kolega je odmah prišlo da se upoznaju sa nama.

Tog prvog dana B i ja se nismo makle sa šaltera. Nismo znale ni kako da naručimo kafu, pa nas je jedna koleginica naučila…zovemo lokalom kafe kuhinju.

Upoznala sam tog dana koleginice sa kojima sam i dan danas u dobrim, prijateljskim odnosima, iako neke od njih ne rade više u opštini.

Sa tugom se sećam Dragane i Živkice – dve dobre, plemenite žene, kojih već više od pet godina nema 🙁

Posle upoznavanja sa kolegama i koleginicama, B i ja smo počele da radimo. Kad se samo setim mog drhtavog glasa dok sam razgovarala sa prvom strankom.

Prvi radni dan ostaće mi u sećanju i po tome što me je jedna koleginica zaključala u kancelariji 🙂

B je otrčala da nam kupi doručak. Ostali su takođe bili na pauzi, opušteni 100 posto…U kancelariji Goca i ja 🙂

“ Idem po kafu “ reče žena, okrete se i zaključa vrata za sobom.

Zaboravila je na mene!!! Bila sam zapanjena..Kada se vratila sa kafom za sve nas, izvinjavala se, a kasnije smo se smejale toj anegdoti.

Godinu i po dana kasnije, po političkoj osnovi izbačena sam iz opštine. Ja, mali hrčak, opštinsko piskaralo, prodavačica obrazaca 🙂

Da, sada i taj otkaz posmatram sa vedrije strane.

Par godina kasnije, vratila sam se u opštinu na novo radno mesto, na kome sam i danas. Taj dan takođe nikada neću zaboraviti, bio je jako tužan, neprijatan, strašan i volela bih da mogu da ga zaboravim.

Mnogo ima anegdota iz opštine. Sećam se bake koja je na šalteru pitala gde je kardiolog – misleći da je u Domu zdravlja koji je prekoputa opštine.

Ili stalna stranka Borka B. koja je non stop podnosila tužbe i žalbe, i uvek bila histerična. Nekoliko puta smo zvali hitnu pomoć – bila je bolesna…ni nje već davno nema.

Ali, ipak, da ne bude ovaj deo tužniji od prvog- sećam se dede koji je došao kod mene u kancelariju i odmah sa vrata počeo da viče. Krenuo je kišobranom na mene, i udarac je dobio moj kolega koji se tu zatekao.

Danas, toliko godina kasnije, opuštena sam kao i ostale kolege. Imam jedinstvenu taktiku za rad sa nervoznim strankama.

Dođe stranka, počne sa vrata da viče. Ćutim i gledam. Zatim kažem da sedne. Mirnim glasom pitam da li želi kafu, i odmah je naručujem. Ljudi se iznenade, izvinjavaju, nije im jasno. Ali, tako se smire,i odmah rešimo određeni problem u sistemu na kome radim.

Koleginica koja tri godine radi sa mnom ne prihvata tu taktiku. Nervira je pomalo što tada slušamo različite priče, o različitim životnim sudbinama.

Razmišljam da menjam posao. Dvanaest godina radim isto. Postaje naporno, dosadno…ponekad. Ali, posao odlično znam i volim…videću…

– Nastavak sledi –

4 thoughts on “Iz riznice sećanja..o poslu

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.