Iz riznice sećanja…o poslu, drugi deo

Kukala sam i molila da dobijem kreativniji posao, ali ništa se nije dešavalo. Dvoumila sam se da li da ponovo tražim premeštaj ili ne, i tako u dilemi, otišla sam na odmor. Zimski deo odmora. Kada sam se vratila na posao, dočekalo me je neprijatno iznenađenje.

Skoro tri godina sam živela i radila u paklu, a onda je došao novi posao. Posao za kojim sam čeznula i koji sam od starta zavolela. Služba za informisanje. Predivne kolege, najbolji šef i odličan načelnik.

Tu sam uradila prva dva intervjua, do tada ih nisam radila. Tu sam se smejala i želela da radni dan traje duže.

Sećam se da je koleginica sa centrale sve nejasne pozive prosleđivala nama. Pamtim dan kada je koleginica skoro pola sata ubeđivala jednog dedu kako mi ne možemo da mu popravimo frižider.

Bilo je mnogo lepih trenutaka u tom Odseku.

Odatle sam otišla u invalidsku penziju.

—-

Svi mi mnogo nedostaju. I sam posao mi nedostaje. Sanjam kolege, sanjam posao.

Da, tačno je, sada imam više vremena za sebe i za svoj hobi- pisanje, ali…Ali ništa ne može da zameni one dane koje sam provela na radnom mestu-

I ne zamerite mi kad branim tu profesiju- činovnika u državnoj upravi. Razumem taj posao i volim ga..i dalje..

A možda u rad želim da pobegnem od problema i sive stvarnosti? 

7 thoughts on “Iz riznice sećanja…o poslu, drugi deo

  1. Mandrak je dobro napisao, to je ono što nedostaje, kontakt sa ljudima, svakodnevna obaveza i rutina. No, i u penziji se može uživati, samo ti ode prerano, zato ti posao toliko nedostaje, ali moralo se. Volela bih da nije moralo tako, da je bilo drugačije, ali…ko zna da li bi se upoznale.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.