Iz mog ugla o romanu Vesne Dedić Ne gledaj preko ramena

Da li miran život, bez ljubavi i strasti može da bude srećan? Ili ljubav i strast čine da život bude srećniji, lepši i bolji?

Kakva su prava imale žene u Srbiji s početka dvadesetog veka? Da li su, nepisanim pravilima, morale da se pokoravaju muževima ili su ipak uspevale da budu obrazovane, poštovane u društvu i srećne u braku sa mužem i decom?

Odgovore na ova pitanja daje roman Vesne Dedić “ Ne gledaj preko ramena“.

Vesna Dedić radnju romana smešta u Beograd, od 1903 do 1930.godine. Dočarava nam atmosferu tadašnjeg Beograda u kome su se održvali oficirski i drugi balovi, vodeni balovi, u Beograd u kome se tada slušala džez muzika i u kome su otvarani prvi frizerski i modni saloni.

Glavna junakinja Kalina živi u imućnoj porodici u Šapcu sa majkom koja je tiha i pokorna i sa ocem koji je despot, koji batinama drži svoju ženu u kućnom zatvoru. Kalina iz Šapca beži sa Arsenijem Nedićem, oficirom Kraljeve garde, u Beograd, kako bi učila u školi za babice. Beži i od loše atmosfere u kući.

Kalina, glavna junakinja bila je dama. Sa ponosom je nosila moderne haljine, šešire i pušila na muštiklu i istovremeno bila dobra domaćica koja je pravila slatko od lubenica i ulogu majke ostvarila kroz usvajanje jedne devojčice, ali je i pored toga ispunila svoju želju da postane babica.

U početku je njen brak sa Arsenijem pun ljubavi i strasti, ali posle te prvobitne sreće otkriva da je Arsenije, iako je ne tuče, sličan njenom ocu jer mu nije bilo pravo da njegova žena radi umesto da sedi kod kuće i bude domaćica za primer.

Ona u Beogradu upoznaje Slavku Mihajlović koja je kao jedini lekar u Beogradu tokom Prvog svetskog rata spašavala živote Beograđana. Slavka Mihajlović je bila jedna od prvih žena lekara u Srbiji i inicijator osnivanja Ženske stranke i sa grupom uglednih žena osnivač prve Bolnice za žene i decu. U romanu pratimo i njenu sudbinu.

Jedna od junakinja romana je i Nastavnica, tiha i mirna usedelica koja se raduje Kalininim uspesima i uspesima Slavke Mihajlović i koja posle mnogo vremena doživljava ljubav i strast sa Kalininim bivšim mužem Arsenijem. Zbog toga je u početku grize savest, ali vremenom shvata da je dobila priliku da u tom mirnom i monotonom životu samice otkrije ljubav.

Zahvaljujući Nastavnici čitaoci upoznaju i kako je u to vreme živeo siromašan narod koji nije imao novca za balove i delikatese i skupa vina.

Sve ove sudbine junakinja se prepliću, čine roman zanimljivim.

Vesna Dedić je na strani žena koje u to doba u Srbiji nisu imale pravo glasa, nisu im dozvoljavali da završavaju škole i fakultete niti da rade na poslovima koje su do tada obavljali isključivo muškarci.

“ Ne gledaj preko ramena“ istovremeno je i ljubavna knjiga ali i istorijsko svedočanstvo o tome kako su se žene tih godine izborile za neka od svojih prava.

Fotografija preuzeta sa sajta Delfi knjižare

2 thoughts on “Iz mog ugla o romanu Vesne Dedić Ne gledaj preko ramena

  1. Odličan tekst.
    Bavim se ljudskim pravima, a planiram akcenat da stavim na ekonomsko osnaživanje žena. U praksi, 2018. još uvek većina nije samostalna i nezavisna.. Čak i kada su zaposlene. Svest ljudi na Balkanu je neophodno menjati. Nisam feministkinja u onom nakaradnom obliku mrziteljice muškog roda. Ali žene su ovde žrtve i tradicije i porodičnih stavova i dalje i onog „Šta će reći čaršija“.
    Zaintrigirali ste me da pročitam knjigu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.