Iz dnevnika jedne ljubavi

Februar se lagano, ali sigurno bliži kraju.

Sunce mami osmeh, popravlja raspoloženje.

Seća se…bio je februar, i bilo je hladno. Prava zima.

Neplanirano, iznenada dogodila se ljubav. Zimske ljubavi nisu nimalo romantične, niti bude ona ista osećanja kao ljubavi koje se dogode tokom leta.

Ali,njoj se ljubav dogodila baš tog februara.

Ušao je u njen svet unoseći miris zimske večeri, ušao je misleći da će dugo biti tu, nadajući se da će ljubav dočekati leto. Seća se…februar…dolazi sa posla pravo kod nje.

Topli sendviči, pivo ili kuvano vino. Vivaldi u pozadini.

Da nije bilo Vivaldija postojala bi samo tišina koja ih obavija….ali…Vivaldi se čuo u pozadini. “ Zašto voliš baš JESEN? „…pitala je “ Smiruje me „….odgovorio je

Bilo je lepo, nežno, ipak romantično, iako je prestala da veruje u romantiku. Bilo je tuge, bilo je tišine…PUNO….

Kao što se pojavio iznenada, neplanirano, tako je i otišao.

Iznenada, u prvoj polovini marta. Bol.Tuga.

I šta još ostaje nakon zimske ljubavi? Šta ostaje nakon ljubavi? SEĆANJE…Ono je stalno tu, neće nestati, kao što ni njegov lik ne nestaje. Februar…seća se… Sluša Vivaldija i “ JESEN „…Smiruje je ta muzika…

5 thoughts on “Iz dnevnika jedne ljubavi

  1. Lep tekst i da dodam, mogu te zimske ljubavi da budu jako interesantne, hladnoca upucuje ljude jedne na druge da se zblize ne bi li se (za)grejali, plus pejzaz je idilican, beo, ruka u ruci… ima to svojih cari… 😀

  2. Ja se potpuno slažem sa Duletom: meni su zimske ljubavi mnooooogo romantičnije od letnjih. U stvari, i jesenje i prolećne su bolje od letnjih: oznojanih, vrelih, ogoljenih… Sve što vuče na ušuškano i posvećeno toplom i unutrašnjem – je bolje 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.