Iz autobiografije jedne grofice

I šta da vam pričam…te jeseni i zime su svi bili zapanjeni kada su saznali za moje pravo poreklo. Istorijski potvrđeno, arhive ne lažu.

Simče se smejao kao blesav kada sam mu rekla da potičem iz grofovske porodice, doduše propalih grofova, ali titula je to!

Paja i Caca su mi odmah tražili pare na zajam, misleći da mi je čukunčukun deda ostavio zakopano blago.
Poslala sam ih ispred one mlekare i rekla im da traže da godinu dana budu oslobođeni plaćanja mleka i svih mlečnih proizvoda. Komunjare su uzele tu zemlju čukundedi, pa pošto nije donet zakon o restituciji, neka vrate bar nešto, oni što koriste zemlju.

Max nije verovao u te priče da mu je devojka grofica. Sto puta je ponovio “ Kako bre pa ti si klinka sa voždovačkog asfalta, kakva bre grofica „

Dok sam ja njemu ispričala ceo istorijat, morao je da popije dva Džonija i onda je počeo da me ljubi i grli…i da mi i on baraba, traži lovu..

Lepo rekoh mom rođaku da titulu možemo da okačimo mačku o rep i to samo ako mačak dozvoli, a on mi nije verovao.

Svi su me zvali na prijeme. I oni ex i oni sadašnji novinari i političari povodom njihovih godišnjica.

Ljudi, što sam se te zime najela onih malih divnih sendviča, a o tekili i Džoniju da ne pričam.

Naravno, Max i ja smo skidali kilažu u obližnjem fitnes centru i išli smo u zimski bazen. Tamo je i dalje čika Rile prodavao ulaznice. Nama davao popust za noćno plivanje.

Al…dosade i prijemi i fitnes klubovi i ostala čuda.

Dođe proleće. Rođak koji je otkrio poreklo odlepršao u Francusku. Mene Max ostavio zbog neke Cacine sestre od ujaka koja je izbaronisala da je potomak Karađorđevića.

Čudo jedno kako su bile popularne te titule i ta porekla tih godina.

Tog proleća sam počela da radim u desku popularne tv. I naravno, svi su verovali da je to posao  preko hotela “ In “ i generalnog.

A nije, časna reč. Grofovska reč.

Samo sam poznavala ex ženu jednog urednika i ona mi je ispričala sto čudesa o uredniku. Njega sam privela na “ informativni razgovor “ i tako sam dobila posao.

Ne živi se od pisanja i grofovske titule, stanovi se ne jedu, a restituciju su spominjali samo pojedinci.

Da, tog proleća sam i zaključila da je bolje biti sa nekim prijatelj nego ljubavnik. Jer posle ljubavi nema prijateljstva, a prijateljstvo može uvek da se pretvori u ljubav.

Da, da…grofica sa voždovačkog asfalta to jest ja, te godine je napravila i posao sa žestokim momkom velikog srca.

Odradili smo nešto i malo prošetali po Londonu, zatim se vratili kući i sve stavili u sef.

Beše to dobra godina…

Danas…danas šetkam malecku po obližnjem parkiću, ne radim u desku više, napredovala sam, a žestoki momak velikog srca je postao dobar gazda jednog mirnog restorana. I moj sadašnji…i moj forever…

Max je odlutao u Kanadu sa Cacinom rođakom i čujem da imaju četvoro dece i da Max radi više od tamošnjih crnaca…

Što ti je život….a nije hteo groficu…

6 thoughts on “Iz autobiografije jedne grofice

    1. Hvala..razmišljala sam o nekom nastavku ove priče, ali..ovih dana baš nemam inspiraciju, a mogao bi da se napravi i nastavak 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.