Iva ruši tabue

Ivu Tanacković sam upoznala davno..na jednom internet forumu. Srele smo se ponovo na Facebooku i odmah postale prijateljice.
Ova svestrana mlada Beograđanka danas je gošća na blogu i pokušaće svojim odgovorom da sruši neke tabu teme i dalje prisutne na našem podneblju.Evo šta Iva kaže o sebi :

Rođena istog dana kad je Hergé umro. Od detinjstva voli da piše, stvara i pravi nevolje, iako – gle čuda – mrzi konflikte. Završila O.Š. „Vuk Karadžić“ u centru Beograda, potom Petu beogradsku gimnaziju i pola programa na katedri za italijanistiku na Filološkom fakultetu. Od sedamnaeste godine se bavi web dizajnom, povremeno pravi izlete u grafički i video, obožava da radi prelome za knjige i e-knjige. Ima jedan mali veliki problem, no neće da kaže kakav. Voli sve što je istovremeno živo i mrtvo i taj afinitet zove „Šredingerofilija“. Opsednuta je muzikom (vodi najveći fansajt o Johnu Fruscianteu na svetu), biciklom, Ratovima zvezda. Kad joj tako dođe, tvrdi da joj je Čehov nesuđeni muž. “

Draga Iva, hvala ti što si pristala na ovaj intervju. Odakle da počnemo 🙂 Kako bi čitaocima bloga najbolje opisala sebe

Oduvek mi je teško da pričam o sebi – većina ljudi me vidi kao isuviše komplikovanu, neki čak misle da glumim. Pre par godina mi je neko poprilično jasno odbrusio da sam “čudakinja”. Elem, od kako znam za sebe, koliko god ovo pretenciozno zvučalo, dišem i izdišem pisanu reč. Ne mogu bez pisanja. Ove godine sam imala kreativnu blokadu od maja do novembra i doživela sam je kao ličnu katastrofu, kao da mi je neko zapalio, skresao krila. Reči su moje oružje, pisanje je moje viđenje sveta.
Stereotipni opis, onako, policijski: 164 cm, 60 kg, smeđa „prdimiš“ kosa, smeđezelene oči, savršene proporcije, nesavršen mozak, koji bi mogao malo da uspori, jer uglavnom radi 300 na sat. A imam i odličan vid. (Izvini, Momčilo!)
I hvala za ono „mlada“. Ako dobro shvatam kako ovaj svet funkcioniše, za par meseci ću zvanično biti sredovečna. Sem…sem ako sredovečni ne postajemo sa četrdeset? Četr’es’ pet? Hmmm…

Beograd

Rođena si i živiš u Beogradu. Kakvo je bilo tvoje odrastanje u prestonici?

Više volim onaj Beograd u kome sam se rodila, nego ovaj u kome sad živim. I pored socijalističkog sivila, brutalističke arhitekture i privremenih objekata poput npr. “Staklenca”, nekako je sve bilo…sporije. Smirenije. Zelenije. Tiše – noću bismo čuli brodove koji pozdravljaju Beograd, iako smo na kilometar-dva od Ušća. Postojao je onaj famozni kućni red. Svaka novootvorena samoposluga je bila senzacija, ali bez ekstravagantnog dekora, performansa, sveprisutne marketing kampanje. Odlazak na kafu, sladoled i slično bio je druženje, a ne eksponiranje zarad selfija ili slike one dekoracije na kapućinu.

I danas bake izvode decu u parkiće, i danas deke igraju šah na Kalemegdanu, pecaroši sede pored biciklističke staze na Pristaništu…no, čim se malo odmaknemo, popnemo se gore, uletimo u sred srede gradske vreve, materijalizam, jurnjava i imidž iznad suštine nas napadaju sa svih strana.
Nemojte me pogrešno shvatiti. I ja volim ludu odeću, egzotičnu hranu, vitaminske sokove i jurcanje po tržnim centrima. No, to ne smatram delom svog identiteta, niti će tako ikad biti.

Ko su po tebi Prave Beograđanke?

Ako posmatramo to sa stanovišta porekla, ispunjavam sve uslove. Po dedinoj liniji sam sedma generacija ovde, neki tamo pra-pra-pra je bio Cincar koji je došao iz Kruševa. No, pošto doživim nešto neprijatno svaki put kad to spomenem – evo, danas me je u redu u pošti ispreskakalo dvoje Crnogoraca bez ikakvog posebnog razloga – više volim da posmatram to “Beograđanka” kao stanje duha. Prava Beograđanka se snalazi u Beogradu ovakvom kakav je, uspeva da sačuva svoj integritet i pored svih promena, zna šta joj je bitno, zna gde je njeno omiljeno mesto za razmišljanje…i gotovo sigurno voli Bajagu, jer kako to možeš da budeš Beograđanin koji ne voli Bajagu? 🙂

Šta je to što Beograd razlikuje od ostalih gradova?

Ovo će zvučati pomalo stereotipno, ali šta mogu kad je istina? Beograd nikad ne spava, u Beogradu je društveno prihvatljivo muvati se okolo sa kerom u četiri ujutru, sa jaknom preko pidžame. Bar u mom kraju. Provoda ima i za plići džep, pa čak i za probušeni. Da ne spominjem izazove za nas, bicikliste – od cele rute do Ade i nazad, što je tridesetak kilometara, pa do apsurdnih i opasnih stvari poput penjanja uz Teodora Drajzera ili spuštanja niz Ljutice Bogdana. Treba samo umeti pratiti događaje, poznavati prave ljude i nikad nije dosadno, nikad nisi sam!

Svet računara

Baviš se web dizajnom i IT-om. Da li je IT sektor kod nas dovoljno razvijen i kolike su mogućnosti mladih obrazovanih ljudi da rade u njemu?

Mislim da je i te kako razvijen, ali da je teško odvojiti korov od runolista. Ne preterujem. Neki ljudi i neke kompanije na našem IT nebu su upravo to – rajski cvet iz Empireja, ponos ove zemlje i kompanije koje bi, prema mom idealističkom pogledu na svet, mogle mnogo da doprinesu afirmaciji ove zemlje među ozbiljnim igračima – da bude što više takvih, a što manje nesrećnika koji se zlopate za šaku kikirikija. Dug je to put, no nadam se da ćemo doživeti da se to dogodi i da živimo, makar, kao internetlije u Minsku.

Dugi niz godina poznaješ svet Interneta. Kakav je on bio ranije a kakav je sada?

Kao što sam rekla u svojoj trećoj kolumni za portal Konkretno (http://www.konkretno.co.rs/iz-treceg-ugla/eho-komora-zvana-internet), internet na koji sam se prvi put konektovala 1998. godine u drugaričinom podrumu nema veze sa ovim što je danas. Bilo je mnogo informacija, ali retko šta se ponavljalo. Da bi se pronašlo nešto što nam treba, morali bismo da zasučemo rukave i tražimo satima, dok je dial-up modem pištao i kuckao. Pronaći nešto na tadašnjem internetu bilo je poput pronalaženja igle u plastu sena.
Danas je svima sve dostupno, gubi se taj osećaj misterije, polaganog otkrivanja detalja u vezi sa nečim što volite…bukvalno vam neko da virtuelnu kutiju u kojoj je ama baš sve, na vama je samo da je otvorite i apsorbujete sve što je u njoj, upijete ga poput sunđera.
Da ne spominjem ponavljanje sadržaja do besvesti, radi reklama? Evo, koliko ljudi zna da je onaj famozni Hejterski horoskop ustvari moj tekst, objavljen na sada ugašenom portalu Moodiranje u septembru 2011. godine? Potpisuju koga stignu, dodali su pomalo uvredljivi uvod sa kojim se ne slažem…a mog imena nigde, pa nigde!

Na koliko društvenih mreža imaš naloge i koja ti je mreža najomiljenija?

Ne računajući forume, sajtove za zapošljavanje, sajtove za fanfiction, kupovinu i prodaju, te razne alate za posao…hmmm…imam Facebook, Twitter, snapchat, WhatsApp (ni ovaj, bogami), Viber, Quora, Disqus, last.fm, YouTube (tri komada!), Vimeo, tumblr. (pet komada, stiže šesti), deviantART, Flickr, Duolingo, Dribble, GitHub, Delicious (koji odumire…šmrc), Reddit, StumbleUpon, Pinterest, ColourLovers, Behance, SlideShare, Identi.ca, Myspace (još uvek), Plurk, Endomondo, eBay, instagram, 500pixels, CodePen, NoiseTrade, bandcamp (fan, a uskoro i izvođač, „spoken word“), Soundcloud, about.me.

Najviše volim Flickr, jer me motiviše da postanem bolji fotograf, Duolingo jer mogu da učim jezike za džabe, čak i kad čekam prevoz, te Endomondo, jer me motiviše da vozim bicikl dalje i brže nego što sam ikad mislila da sam sposobna.

Nisam entuzijasta po pitanju Vibera, WhatsAppa i snapchata. Možda sam matora, otkud znam. Ne vidim poentu.

Rušenje tabua

Nisi klasičan bloger I nemaš svoju nišu. Svrstala bih te u avangardne blogere. Da li grešim?

Ne grešiš. Od početka mi je blog bio poput nekog špajza iz koga, kad ga otvoriš, ispadaju kojekakve gluposti koje je trebalo dati u keš-za-treš još sedamdesetih. Mogla bih da vodim gomilu blogova, na gomilu tema, ali onda bi bar jedan morao da postane komercijalan, a za to (još uvek) nisam spremna.
Da ne spominjem da sam pomalo nepoverljiva, te da često mislim da će se svet komercijalnih blogova raspršiti kao što je svojevremeno „dot com bubble“. A imam profesionalni fotoaparat, umem da kuvam, umem da se ekcentrično obučem, vole me životinje, znam mnogo toga o muzici, imam sijaset ideja o tome kako pomoći početnicima na internetu, volim da obilazim Beograd na bajsu sa pomenutim profesionalnim fotoaparatom…da li neko reče ADHD? Mislim da to imam!

Ergo, mnogo mi je lakše da sve stavljam na jedno mesto, bar za sad. I ovako, sa samo jednim blogom, u svakom trenutku imam po 100-120 tekstova u „drafts“ sekciji…neki su tamo još od 2010!
Tako da…kod mene će se (bizarna) proza mešati sa parodijama na internet, parodijama na druge stvari, tekstovima o internet zaradi i iskustvima jedne slobodne strelkinje, a povremeno će se promoliti nostalgija za nekim davnim vremenima, te sasvim lične priče i pričice.
No, kad bi me neko pozvao da radim za komercijalni blog, pisala bih, i te kako. Ja sam lutka sa naslovne strane i treba mi o-lova. (Izvini, Boro!)

Ti rušiš tabu teme.
Pišeš o smrti. Pišeš o mentalnom zdravlju, drugi blogeri o tome ćute. Koji je tvoj motiv da pišeš o ovim temama?

Neko mi je rekao da sam ženski Čehov. Neko da sam Virginia Woolf. Ono što je najsmešnije od svega jeste da ja oduvek ovako pišem. I kao malu su me zanimale tragedije, omiljeni crtaći su mi vukli ka nekakvom neo-noir pogledu na svet. Oduvek sam volela podsvest, katarze, preobraženja. Imam komične tekstove gde se sveci ponašaju kao nezreli mladići, ali i jedan gde i drvo i ptica umiru u istom danu, da bi se sve završilo sahranom žene koja izgleda nije imala nikoga. Imam tekst pisan iz perspektive starog Mosta kod Beške, ali i tekst pisan iz perspektive imaginarne osobe sa graničnim poremećajem ličnosti. Nikad se ne zna šta će mi sledeće pasti na pamet.
Što se mentalnih bolesti tiče, većina njih se pojavila u mom serijalu o Dedici. Ovaj stariji gospodin isprava deluje šašavo, implicirano je da traži ženu koja ne postoji. No, kako ide sve dalje i dalje upoznaje ljude sa depresijom, demencijom, hebefrenijom, stalnim sumanutim poremećajem, zavisnika od alkohola, ljude koji imaju ozbiljne probleme sa nesanicom. Na kraju, ispada da je Dedica normalan i da su svi ostali ludi. Hmmm…dugo nisam pisala o njemu, no planiram.
Ništa od ovoga nije bilo planirano, nisam podizala svest ni o čemu, ni za koga. Sve se to desilo samo.

Šta za tebe znači reč tabu? Šta misliš o ljudima koji imaju predrasude prema svemu što je drugačije od tzv “normalnog” života?

Misliiim da treba da prošire svoje vidike. 🙂

Ivina svaštara

Koja je tvoja definicija ljubavi, da li uopšte može da se definiše to osećanje?

Ne može. Ne pokušavam. Samo joj dopuštam da me savlada.

Da li postoji sreća i šta je ona?

Za mene je sreća kad sedim na kamenju, na plaži u svom omiljenom mestašcu u Magneziji, slušam talase i gledam u pučinu.

Da postoji vremeplov u koje vreme bi otputovala i koga bi volela da upoznaš?

Antona Pavloviča Čehova, naravno!

Da li čitaš blogove sa srpske blog scene i kako ti se oni čine?

Nekad sam ih čitala svaki dan, kad god neko nešto objavi. Onda sam napravila dugu pauzu, posle jedne neobične situacije, gde je gomila blogera pljuvala žene preko tridesete što ne rađaju, i to me je ozbiljno uvredilo. 2015. nisam napisala ništa, 2016. samo dva teksta, ove godine sam se vratila u štos, da bih iz njega ispala zbog nesrećnih životnih okolnosti. Od kako zađosmo u novembar, vratila sam se u petu brzinu.
Priznajem, sa zebnjom ću pristupiti svim tim blogovima. Moj je nekad bio veoma, veoma slavan, zvali su me na televiziju, pisala sam za ove, za one, imala sam viralni video. Ovi novi ljudi to ne znaju, za njih sam samo još jedan autsajder. Uh, samo da ne pomisle da im se ulizujem.
Ono što već sad vidim je da Facebook proždire blogove samo tako, te da sve manje ljudi ostavlja komentare. Mogli bismo mogli da smislimo neku igru, gde svake sedmice neko dobija drugu osobu kojoj treba da ostavi komentar? Učestvovala sam davno, davno, u jednoj takvoj razmeni, sajt se zvao Despair.

Pisanje knjige je san svakoga ko se amaterski bavi pisanjem. Da li je to i tvoj san?

Još od prvog razreda osnovne škole. Ne postoji ništa što toliko želim. Imam tri e-knjige na engleskom i planiram da „izdam“ i srpske verzije čim nabavim ISBN. Možda i pre toga, jer sam skoro stupila u kontakt sa jednom divnom spisateljicom i nekako me je sramota da joj se javim ako nemam šta da joj pokažem.

http://iva-is.me/writing/buffer/
http://iva-is.me/writing/copy-is-the-original/
http://iva-is.me/writing/wrong-star/

Inače, sve moje pesme sem onih pisanih 2015, 2016. i u prvoj trećini 2017. su bilingvalne, nekad i trilingvalne. Imala sam nekakav čudan period kad mi se nije pisalo na maternjem jeziku, bila sam razočarana. Radim na tome da i ovo neprevedeno prevedem.

Iva, da li voliš zimu?

Obožavam je. Sneg, ušuškane večeri sa voljenima, miris cimeta i karanfilića u vazduhu, povremeno klizanje, kad me niko ne gleda. Šalim se, nema veze ni kad me vide. Jedino mi nedostaje dnevno svetlo, te deo porodice koji ne zove mene i mamu na slavlja onoliko koliko bi trebalo. Evo, ovom prilikom im pretim da ćemo im se nakačiti za Božić…nekako. 🙂

Praviš li novogodišnju retrospektivu i planove za sledeću godinu?

Pošto mi je 2017. bila najgora godina u životu, planiram da očistim stan već koliko sledeće sedmice i pokačim sve što stignem, da mi one lampice svetle po celu noć. 2017. ću ispratiti uz pesmicu „Ding-dong, The Witch is Dead“; a od 2018. očekujem samo dobro. I za to dobro ću morati sama da preduzmem odgovornost…i to što pre!

Ivina pisana dela možete čitati na ovim mestima :

Blog broj 1
Blog broj 2
Portal Konkretno

Muzički sajt

2011. sam napisala dvadesetak članaka za portal Moodiranje, ali imam ih samo kao .txt fajlove.
Vrlo rado bih pisala za još publikacija, dodaje Iva 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.