Ispovest kupoholičarke

“ Eto poštovani terapeute, nađoh se i ja na vašem ležaju“ umornim glasom je progovorila Sofija. I moraću kod vas da se lečim na kredit, moraćete da me sačekate sa prvom ratom. Sofija je počela da plače.

Petar, mlad psihijatar i psihoterapeut koji je nedavno otvorio svoju ordinaciju, pokušao je da smiri Sofiju. Ona je bila pacijent po preporuci njegovog oca. Njegov otac je poznavao Sofijinog pokojnog muža. Zato je Petar morao da bude pažljiviji sa njom, kako mu je rekao otac.

“ Sofija, nemate razloga da plačete. Smirite se, ispričajte mi šta vas muči. “ Ovo je bila njihova prva seansa.

“ Kad budete čuli moju priču, biće vam žao, mogu da počnem? Sofija je još jecala.

“ Udobno se namestite, ja vas slušam“.

“ Ne prekidajte me, molim vas. Kad završim, recite šta mislite.“

“ Dobro Sofija, sve je u redu, opustite se..“

Petar je znao da će ovaj razgovor dugo potrajati, i ona mu je tog popodneva bila jedini pacijent. Od oca je čuo da je hirovita, svojeglava, ali i da je trenutno mnogo ranjiva.

***

Rođena sam u porodici narodnih neprijatelja. Pobednici su uhapsili i dedu i strica i oca. Oteli su im dve fabrike tekstila, tri robne kuće, kuću na moru, imanje kod Sokobanje, sve nekretnine u Beogradu. Sudim se sa državom i tražim natrag svoje, ja sam naslednica. Brat je umro pre deset godina u Parizu.

Ipak, majka i tetka su radile, preselile smo se kod tetke i babe  u kuću. Majka je uspela da sačuva nešto novca i zlatan nakit i drugi vredniji nakit. Tetka je davala časove matematike, a baba je mesila kolače i torte novoj eliti.  Mama je držala časove francuskog. Nije uspela da dobije državni posao. Sve u svemu, kao dvanaestogodišnja devojčica imala sam sve što poželim. Moj Stevan, moj rođeni brat bio je na kraju studija arhitekture, i nije želeo da ide u „crvenu“ vojsku. Pobegao je u Pariz kod jednog očevog prijatelja, on mu je našao posao i skrasio se tamo.

Kada sam imala osamnaest godina završila sam gimnaziju sa odličnim uspehom. Upisala sam prava. Na trećoj godini upoznala sam Njega, sina iz komunističke porodice. Moji su se ljutili što sam počela da se zabavljam sa njim.  U međuvremenu, iz zatvora su se vratili otac i stric. Deda nije, umro je tamo.

Sada je naša kuća bila prepuna. Otac i stric su uzaludno tražili posao, nisu mogli da ga dobiju. U kući je zavlada nemaština. Baba više nije mogla da pravi kolače, bila je stara. I našli su rešenje kako da izađu iz bede: iznajmili su jedan jeftin lokal u blizini neke škole. Mama i tetka su batalile časove jezika i matematike. Svi su počeli da rade u poslastičarnici.

Ponovo je bilo novih haljina i cipelica. Bila sam mlada i želela sam da se lepo oblačim.

Jedino je mojima smetao Đorđe. Zato što je bio iz takve porodice. Ali, ja za to nisam marila. Udala sam se kada sam završila fakultet i dobila diplomu. Moji su se bunili malo, ali su se na kraju složili sa mojim izborom. Strahovali su od policije i nisu hteli da se svađaju sa Đorđem i njegovom porodicom.

****

Sa Đorđem sam živela u vili. Imala sam ženu koja je kuvala i spremačicu. Život je postao bajka kada je Đorđe prešao u diplomatiju. Znao je tri jezika-nemački, engleski i francuski, imao je fakultet i državi su bili potrebni školovani kadrovi. Jedina tuga u našem životu bila je ta što nismo mogli da imamo decu.

I tako ja nisam radila, i mogla sam da kupujem u Parizu, Mihnenu, Rimu, Njujorku. Putovali smo moj Đorđe i ja svuda. Jeli smo najfinija jela u skupim restoranima. Obišli smo sve muzeje i sve kulturne znamenitosti po svetu. U Beogradu, u vili, imali smo ogromnu biblioteku.

Vreme je prolazilo. Đorđe je penzionisan. Vratili smo se u Beograd trajno. I krckali smo ušteđevinu i dalje smo živeli divno. Često smo putovali u inostranstvo. Stalno sam kupovala i uživala u kupovini.

Onda se Đorđe razboleo i umro. Ostatak ušteđevine sam upotrebila za sahranu i spomenik. Dobila sam samo deo njegove penzije. Iz vile su me isterali njeni pravi vlasnici.

Živim kao podstanar, mnogo dajem za kiriju i ostale dažbine. Ostaje mi nešto novca za lekove, i ja sam obolela i stara. I za hranu. Sada sam bankrotirala, dva meseca nisam platila kiriju i dažbine. Čekam da dobijem veći kredit. Ah..kupiću bar dva para cipela i jedan komplet, ostalo nek ide za kiriju, dažbine i za vas. Eto, to je moj problem. Nemam para!!!! Ne mogu da kupujem! Ponovo je počela da plače.

****

Petar je posmatrao staru gospođu, bolesnu od manije kupovine i besnu zbog gubitka bogatstva. Šta da joj kaže?  Da se i sam zadužio kako bi otvorio svoju ordinaciju? Da priča o tome kako mu žena kod privatnika tri meseca nije dobila platu? Da kaže da mora da pomogne i starim roditeljima koji imaju male penzije?  Kako da je razume, i kako bi ona razumela njega?

“ Gospođa Sofija, stari ste za lekove koje mogu da vam prepišem, a i plašim se da biste naudili sebi. Pokušajte da se naviknete na drugačiji život. Običan život….“

Taman je hteo još nešto da kaže kada je video da gospođa Sofija ustaje i da ima besan izraz lica.

“ Ništa vi ne znate. Džabe sam dolazila. Mislila sam da ću dobiti neki pametan  savet, a vi meni da se ja naviknem na običan život. Znate li vi ko sam ja? I evo vam pet hiljada dinara, za vašu uslugu, neću da me kreditirate i lečite. Odoh kod gospođa Jelene da pozajmim još deset hiljada, vratiću joj kad dobijem kredit..i ona će mi dati adresu svog psihijatra. Zbogom! „

Brzim koracima je izašla iz ordinacije. Petar je još dugo ostao pored prozora kada je ona otišla…Bilo mu je drago što se gospođa Sofija neće lečiti kod njega.

3 thoughts on “Ispovest kupoholičarke

  1. Sviđa mi se.
    Samo jedna mala napomena: mislim treba da se koriguje rečenica u drugom pasusu posle prvih *** „Majka je uspela da sačuva nešto novca i zlatan nakin i drugi nakit.“
    Ko radi taj i greši 🙂

  2. Dobro smo i „normalni“ s obzirom na to šta je sve prohujalo ovim prostorima. Ali zato materijala za odlične priče na pretek 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.