Idu dani…

I eto vidiš, idu dani. Dugi su kao godine, a godine su kratke i nekako vreme brzo prolazi. Ili se to samo meni čini?

Stari profesor je spustio naočare i pogledao svog učenika. Postavio mu je ovo pitanje, ali nije zahtevao odgovor.

Sedeli su u prostranoj, velikoj biblioteci, prepunoj starih i novih knjiga. Neke od njih je i profesor napisao. Pored toga što je bio predavač na fakultetu, bavio se i pisanjem.

Njegova pokojna žena je znala u šali da kaže da je on bio i profesor i pisac i izdavač, tri u jedan, kako bi rekla, dodajući da za sve profesor ima vremena, osim za svoju porodicu.

Profesore, uneo sam u kompjuter ovaj drugi spisak knjiga. Kasno je, verovatno ste umorni, da odmorimo sada?

Da, da, vreme je da ideš Aleksandre, tebe kod kuće neko čeka. A ja ću posle bele kafe pod tuš i u krevet, mada mi je rano za spavanje. Mene niko ne čeka. Ni ne zove, dodao je.

*****

Aleksandar je u svom starom automobilu pustio muziku. I njemu je bilo potrebno opuštanje. Većinu svog slobodnog vremena, kad nije radio kao asistent na fakultetu, provodio je u stanu profesora u penziji. Ponudio se da mu prekuca kataloge knjiga u nov računar koji je kupila profesorova kćerka. Smatrala je da će rukopis da izbledi tokom vremena i želela je da sve bude sačuvano u digitalnom formatu. Kćerka je sa zetom bila na odmoru, na Bahamima, trenutno. Španiju, Italiju i Srbiju, ostavili su za kasnije.

Da li ona brine o svom ocu ili o vrednim knjigama koje bi jednoga dana mogla da proda? Razmišljao je Aleksandar dok je gasio radio i spremao se da izađe u hladnu februarsku noć. Video je svetlo u svom stanu na drugom spratu. Nataša ga čeka.

Grešim što je ostavljam tako dugo samu. Trudna je, mora da joj se posveti pažnja. Ipak, novac koji ga je čekao kada završi prvi red u biblioteci bio je primamljiv. Dobiće dete, neće biti dovoljna njegova plata asistenta.

NASTAVIĆE SE

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.