Idu dani, treći deo…

Nazvao je sutradan kćerku. Pazio je da je zove u pravo vreme, zbog vremenske razlike. Da ne bi trošio impulse, rekla mu je da uključi Skajp.

Na ekranu se pojavila visoka, zgodna plavuša. Bila je iznenađena očevim pozivom.

“ Ti si daleko, a ja starim. Da li bi se ljutila ukoliko bih ja sklopio Ugovor o doživotnom izdržavanju, da ne budem sam u stanu?

“ Kakav je to Ugovor ?

Taj bračni par, pričao sam ti, moj bivši student i njegova trudna žena, oni bi stanovali ovde, gledali me i negovali kad bude potrebno, a zauzvrat dobiće stan. Sada su podstanari, koliko znam.

A ja?

Tebi sam hteo da ostavim novac, sve što sam štedeo ovih godina.

Tata, ja ću morati da dođem u Beograd. Nemoj ništa da radiš pre mog dolaska. Potrudiću se da uzmem mali godišnji odmor, jedno tri nedelje, ne mogu kraće da ostajem a ni duže..i karta je skupa..Moram sada da idem, javiću ti se ovih dana. „

I pre nego što je on rekao da pozdravi zeta, ona je prekinula vezu. Isključio je i Skajp i kompjuter. Oči su mu bile pune suza.

Skuvao je sebi kafu. Ima još vremena do Aleksandrovog dolaska. I sa njim će popiti kafu.

Aleksandar je kasnije prekucavao spisak, onda je pio kafu sa profesorom, uzeo je i vanilice koje je profesor dobio od komšinice.

Profesor nije ništa spominjao Aleksandru u vezi ugovora. Plašio se i da počne tu temu. Da li bi to prihvatila mlada ženica koja čeka bebu? Kako bi se slagali? Da li bi oni uopšte pristali?

Bio je rasejan tog popodneva a zatim tužan kada mu je Aleksandar rekao da sutra neće moći da dođe.

Zaključao je za njim vrata, spustio roletne u sobama, stan je utonuo u mrak iako još nije bila noć…

Bolela ga je samoća. Bolelo ga je i kćerkino ponašanje. Nije prihvatila tu njegovu odluku, zapravo predlog. Osetio je to u njenom glasu.

****

Posle desetak dana, došla je Katarina, profesorova kćerka. Sedela je u fotelji preko puta oca i pitala ga zašto se odjednom setio da pravi taj ugovor. Nije joj bilo drago, otvoreno mu je rekla. Bila je njegova kći jedinica. Zar ne treba njoj da pripadne stan?

I kada je profesor upitao ko će njega gledati kroz godinu, dve, rekla je da ona ne može da ostavlja posao. Mislila je da obiđe par domova za stare, dok je tu u Beogradu.

Iz svoje kuće da idem tamo gde nikoga ne poznajem, niti ko mene poznaje..profesor je oborio glavu i nije znao šta da joj odgovori.

Platila je dostavljaču hrane i postavila sto. Naručila je nešto iz kineskog restorana.

Probaj tata, možda ti se dopadne.

Posmatrao je svoju kćerku. Posmatrao je i posudice na stolu sa nepoznatom hranom. A nadao se da će mu ona napraviti jednu pravu gibanicu. Davno je nije jeo.

NASTAVIĆE SE-

2 thoughts on “Idu dani, treći deo…

  1. Dom se ovde često posmatra kao nešto lošije od zatvora. Ne delim to mišljenje.

    Činjenica je da ljude koji žive sami najviše opterećuje samoća. Nisam izuzetak.

    Po mom dosadašnjem iskustvu ipak je najbolje rešenje dom. Imam nameru da završim neke poslove u stanu i, ako još budem sam, vraćam se u dom.

  2. Nažalost sve se otuđilo i otišlo u nepoznatom pravcu… Rad vani, brza hrana i nerazumevanje i traženje rešenja tipa doma, postali su normalni deo života u spoljnom stranom svetu. Naš čovek, naša samoća postaju svaki dan, sat i tren teški i surovi te postajemo zarobljenici vremena u kome živimo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.