Idu dani, drugi deo…

Nataša je dočekala Aleksandra sa nežnim poljupcem i tek napravljenim i nafilovanim palačinkama. Od kako je bila na trudničkom bolovanju-morala je da održava trudnoću, često je mesila i pravila kolače, torte ili neke pite. Volela je svoju kuću, tačnije stan u kome je živela sa Aleksandrom. Tri godine su bili u srećnom braku. Pre trudnoće je radila u jednoj stranoj firmi kao pravnik. Dobijala je novčanu nadoknadu od njih za vreme bolovanja, ali znala je da i Aleksandar mora dodatno da radi, da bi mogli bebi i sebi da priušte sve što požele.

Upoznao ih je Natašin brat, pre pet godina. U to vreme oboje su završavali fakultete i našli su se u isto vreme na kućnoj sedeljci kod Natašinog brata od tetke. Ubrzo su se i zaljubili, pa zavoleli, i uskoro će ljubav da krunišu detetom.

Da li si mnogo umoran? pitala ga je dok je skidao kaput.

Jesam i nisam, kako se uzme, prekucavam onaj spisak i baš mi nešto sporo ide. Ali draga, ove palačinke će mi podići raspoloženje, poljubio je dok je uzimao tanjirić sa palačinkama.

U sredu idemo na ultrazvuk, kaži profesoru da taj dan nećeš doći kod njega. Kuvala je kafu i puštala neke stare, strane balade koje su oboje voleli.

****

Dok su Nataša i Aleksandar prijatno ćaskali, stari profesor Dragutin Simić sedeo je sveže istuširan u pidžami i pio belu kafu sa nekim čajnim keksićima. To mu je bila večera. Nije želeo da uključuje televizor i da gleda i sluša sumorne vesti. Njegov život, iako bogat profesionalno, privatno je bio sumoran. Žena je umrla pre pet godina od kancera kostiju. Isto toliko godina je sam negovao. Kćerka nije mogla da dođe, bilo joj je teško da gleda majku bolesnu. On je još radio, i sa fakulteta je trčao kući ili je već pri kraju njene bolesti bio na bolovanju. Studenti i kolege su imali razumevanje.

Negovao je svoju ženu zajedno sa njenom sestrom. Ona je i kuvala i spremala stan koliko je mogla. Za veliko spremanje su plaćali jednoj ženi dva puta mesečno.

Deset godina prođe. Pet od njene bolesti i pet od njene smrti. Profesor se prisećao tih godina i tih dana. Kćerka je bila samo par puta u poseti i donosila je majci neke strane vitamine, za jačanje imuniteta i lekove protiv bolova. Ostavljala je i novac, znala je da je majčina penzija mala a da ni otac nema velika primanja, a stan treba održavati, treba negovati majku, treba da imaju za hranu, lekove, higijenu…Bila je zapravo, emotivno udaljena od svojih roditelja. Nikada se nisu slagali, i bila je srećna kada je sa mužem otišla u Ameriku. Zbog osećanja dužnosti je dolazila u Beograd, a kada je majka umrla, bila je još dva puta, Otac je bio sam. Nije želeo da se upušta u svađu sa svojom jedinom kćerkom, međutim, sam odnos između njih bio je hladan. Kompjuter mu je kupila online, preko interneta, tako je i platila i samo su mu jednog dana doneli kutiju neki momci. Platio im je isporuku, skuvao kafu, ponudio sokom. Bili su zadovoljni jer su profesoru nameštali i neke programe kojih nije bilo, i dobili su još novca.

Ko je posle njih pio kafu u mojoj kući, pitao je profesor samog sebe? Ženina sestra koja je sada sve ređe dolazila. Žena koja mu sprema stan. Poštar. Komšije sa sprata. I sve to vreme nije vodio neki ozbiljan, ni prisan razgovor. A takav razgovor mu je bio potreban.

Želeo je da zamoli Aleksandra, svog bivšeg studenta, da mu pomogne. Ne samo da kuca spiskove za novac, već i da mu pomogne da se snađe psihički- sam je, izolovan, dobio je dijabetes, želeo je razgovor. Pravi. I nije želeo da bude sam.

Otišao je u sobu, upalio noćnu lampu, uzeo da čita jednu knjigu i obećao samom sebi da će razgovarati sa Aleksandrom i to što pre..setio se nečega, ali razmišljao je koliko je to pametno…moraće i sa kćerkom da se čuje..

NASTAVIĆE SE

1 thought on “Idu dani, drugi deo…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.