I zatvor je za ljude

Znam, došao je dan kada treba da iznesem istinu u javnost. Prvo se pitam, koja je to javnost, kome to pričam? Onima koji su se radovali čitajući novinske članke ili onima koji su ćutali, iz straha da se ne sazna da su me poznavali? Hm, poznavali, to zvuči kao da sam bivša, da me nema. Ja sam tu- živa i zdrava. Spremna da ispričam sve. Spremna da budem ponovo izložena na stub srama. Nespremna jedino da me brane i hvale.

****

U julu sam letovala u Herceg Novom. Bilo mi je prelepo. Bila sam tamo sama. Prvi put sama na letovanju. Bez bivšeg muža, dečka, bez sestre, bez prijatelja. SAMA ali ipak ne i usamljena. Upoznala sam tamo divne ljude. Nevinih pogleda, iskrene, duhovno čiste.

Napunila sam „baterije“ žargonski rečeno i vratila se u Beograd. Čekala me je naporna jesen. Poslova je bilo mnogo i morala sam neke da prepustim konkurenciji.

Ponovo sam upala u kolotečinu života. Kuća, posao, poslovni izlasci, dečko, roditelji, kućni ljubimac i san bez snova. To je onaj san kada zaspeš od umora i ništa ne sanjaš.

Dani su mi bili sve kraći. Želela sam bar malo vremena za sebe. Nisam ga imala.

Onda je došao novembar. Policija na vratima moje kancelarije i njihov poziv da pođem sa njima.

****

– Da li znate zašto ste ovde? pitao je dežurni istražni sudija. Mlad. Visok, crnokos, manekenske građe.

– Znam. Pogledala sam svoj lik u ogledalu iznad njegovog stola. Poslovna dama. Strogi kostim, cipele na štiklu, u oblaku skupog parfema. Tako sam izgledala dok sam stajala ispred stola dežurnog sudije.

– Da je bila samo jedna prijava, mogli biste da se provučete samo sa novčanom kaznom. Ali imam ih tri. I kažu mi da ću dobiti još. Šta ste to radili ljudima? Da li ste bili svesni posledica?

– Na žalost ne. Nisam znala da će se ovo dogoditi. Hoćete da budem iskrena? Otišla bih iz zemlje da sam znala da ću biti uhapšena.

– Pravda je spora ali dostižna. Imate pravo da pozovete nekoga od porodice i da pozovete svog advokata. Neka vam donesu drugu odeću. Tamo gde idete ne možete da budete u kostimu i na štiklicama. I znate, žao mi je što vas ovde upoznajem.

–  Zašto vam je žao, ironično sam se nasmejala. Meni nije žao. Tako je moralo da bude.

****

Siva trenerka. Obična. Bez štampanih detalja. Patike za šetnju. Kesa puna knjiga. I čokolada sa keksom. Ona koju volim.

Mrak je pao na ćeliju u kojoj sam bila sama. Bilo je hladno. Pokrila sam se ćebetom koje se takođe našlo u mom paketu.

U daljini se čuo zveket ključeva i žamor ljudi. A ja sama. U mraku, u hladnoj ćeliji bez prozora.

Rekli su da me čeka razgovor sa upravnikom i razgovor sa psihijatrom. Tek kada se obavi psihijatrijsko veštačenje mogu da me prebace u drugu ćeliju. Do tada ne.

***

Sam ambijent ubija i onog psihički najzdravijeg. Meni je te noći, očajnički bila potrebna čašica konjaka. Umesto konjaka popila sam mlaku vodu. Nisam spavala. Krevet je bio neudoban, a po sobi su šetali miševi.

Nijednom se nisam zapitala otkud ja u ovoj situaciji. Slepo sam verovala svojim knjigovođama i advokatima da do ovoga neće doći.

Živela sam luksuzno. Ispunjavala sam sebi sve želje. Ručak u Londonu, zašto da ne? Večera na Kalemegdanskoj terasi. Gomila poklona za sve koje poznajem. Ima se, može se, sledila sam tu devizu, a moj tadašnji dečko je znao da kaže-živi danas, sutra ko zna šta će biti.

I evo me ovde. Provodim besanu noć.

****

– Ne mogu na osnovu jednog razgovora da donesem konačnu ocenu o vašem psihičkom stanju. Ipak, dok budemo radile ovu analizu, smestiće vas u sobu sa više žena. Bilo je važno da se ispoštuje procedura i da noć provedete u samici.

Nenaspavana, umorna, histerično sam se nasmejala.

– Mogu li da zapalim ovde? I zašto mi sve to pričate. Ponavljate naučenu lekciju. Recite jasno -još ću da kopkam po tvojoj glavi, ali ćeš biti u društvu onda kada ne budem kopkala.

Drsko sam odgovorila ženi strogog izgleda lica. Bila mi je skroz antipatična. A ona je bila zadužena da ispita u kakvom sam psihičkom stanju bila dok sam pravila prekršaje. Utajivala porez, lagala, muvala, muvala kao što većina firmi muva. Kao što muvaju svi. Samo nisu svi glupi da ih otkriju.

Tog dana sam prešla u sobu A14. Tako je pisalo na vratima. Nisam znala šta me čeka iza njih.

– Nastaviće se –

6 thoughts on “I zatvor je za ljude

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.