HIV- da li sam to ja, ili je to samo dijagnoza, treći deo

Bolničkim hodnicima šetali su mršavi ljudi, ispijenih lica. Medicinske sestre su nosile maske i rukavice, kao da se sida prenosi vazduhom. Sandra je bila uplašena, očajna što mora da boravi u tom sivilu desetak dana.

Ponovo su joj radili analize krvi, ali je išla i kod svih specijalista.

Bežala je iz sobe kad god nije primala infuziju. Još se loše osećala, ali nije mogla da sluša tužne priče ostalih pacijenata.

Jedva je čekala ponedeljak da se vrati kući. U bolnici je dobila lekove, razgovarala sa psihologom koji je rekao da je još rano za psihijatra i lekove za depresiju, jer je ona jaka osoba.

Dejan je sačekao kada je izašla tog kišnog prepodneva iz bolnice. Vodio je na doručak u Mek a zatim su se vratili kući.

****

Sandrin otac je plakao kada je čuo od čega kćerka boluje. Smirio se tek kada je video dan posle izlaska iz bolnice.

Posle dve nedelje izdala je lokal jednom kolegi stomatologu i to za visok iznos kirije, jer je oprema u ordinaciji bila nova.

*****

Vreme je prolazilo. Rekla je svojim prijateljima, poznanicima i rođacima od čega je bolesna. Gotovo svi su joj okrenuli leđa, sem jedne drugarice. Zbog stresa koji je tada doživela dobila je herpes. Nekako u to vreme stigli su i Dejanovi rezultati. I on je bio bolestan. Ali, u njegovom slučaju, virus se nije aktivirao.

Tada im je leđa okrenula i ta njena drugarica. Ostali su sami. Jedinu podršku dobijali su od njenih roditelja i njegove majke, otac mu je davno umro.

Sve više se odmarala, mnogo je čitala, a onda je rešila da živi što je moguće bolje i kvalitetnije. Dejan je bio u bolnici, dobio je i on neke lekove, kao preventivu.

Morao je da promeni posao, jer kada je odneo doznake za bolovanje u firmu, dobio je otkaz.

Počeo je da radi od kuće. Bio je dobar programer i uvek je nalazio neke poslove i klijente. Počela je da uči i da mu pomaže u poslu.

Ipak, bolela je ta odbačenost društva. Niko ih više nije zvao na rođendane, na roštilj ili na neko slavlje.

Venčali su se u krugu svoje porodice. Bez brojnih gostiju, velike galame i svega što prati pravo venčanje.

*****

Virus se i Dejanu aktivirao i to sa groznicom, herpesom i mučninom. Negovala ga je tih dana jer se osećala relativno dobro. Međutim, morala je da počne sa posetama psihijatru i sa antidepresivima jer je imala nekoliko jakih depresivnih epizoda, izbegavali su ih i komšije i sve je to uticalo na njenu psihu.

Još jednom je bila u bolnici, i tada je donela odluku da više tamo neće ići sve dok može da „gura na nogama“.

Odlučila je takođe da javno progovori o svom problemu, u želji da skine i uništi predrasude koje su vladale kada je reč o sidi. Dejan nije želeo to da radi i poštovala je njegovu odluku.

Uoči prve tribine, bila je strašno nervozna.

NASTAVIĆE SE

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.