HIV- da li sam to ja, ili je to samo dijagnoza, prvi deo

Sandra je sedela na klupi u parku blizu Doma zdravlja i pogled joj je bio uperen negde u daljinu. Prirodna plavuša, zgodna, doterana i našminkana, nije ni slutila da će joj se tog rano jesenjeg jutra život promeniti.

  • Jovanović Aleksandra, poziv je odjeknuo u polupraznoj čekaonici.

Ušla je sa blagim osmehom, verujući da će analize krvi pokazati da je anemična, da joj je usled nespavanja, pao imunitet, i da će biti dovoljno da pije neki vitamin i sok od borovnice. Nije bila spremna da čuje reči

  • Dva puta smo proveravali Vaše rezultate. Nadam se da još niste doručkovali i da možete  sada  još jednom da izvadite krv.
  • Zašto? Zbunjeno je slušala lekarku.
  • Pođite sada sa sestrom do laboratorije. Odmah ćemo uraditi analize, Vi sačekajte, ponovo ću Vas prozvati.

Čekala je narednih sat vremena. Tri puta je izlazila napolje da zapali cigaretu. Mislila je da ima leukemiju, da umire, a zatim je te misli potiskivala verovanjem da su negde pogrešili prvi put, da su sada na pauzi…

Imate AIDS, bolest je počela da pokazuje prve simptome. Ne morate mi sada reći da li ste narkomanka ili vodite rizičan seksualni život. Daću Vam uput za Infektivnu bolnicu, i preporuku za dobrog lekara i psihologa. Morate što pre da počnete sa lečenjem.

Sandra je slušala reči, nije ih shvatala. Izašla je iz ordinacije sa izveštajem, preporukom da se što pre javi u bolnicu, dobila je i uput.

Lekarka koja joj je saopštila ovu strašnu vest nije bila njena lekarka. Bila je na zameni. Njena lekarka je poznavala dugi niz godina i znala je da je ona stomatolog, da vodi miran i uredan život, da planira venčanje..Zastala je i pomislila na Dejana. On je bio njen dugogodišnji partner. Nikada je nije prevario. Nije imao razloga. Da li je zarazila i njega? Šta će sada biti, odakle da krene? Kome da kaže? Ovo je kraj njene karijere privatnog stomatologa.

Vreme je prolazilo, a ona se nije pomerala sa klupe. Nije imala snage da se vrati kući. Šta da kaže Dejanu sa kojim je živela već četiri godine? Šta da kaže roditeljima koji su očekivali unuče i koji su njenu malaksalost i umor pripisivali prvim znacima trudnoće?

***

Nije imala više cigareta. Osetila je i glad. Otišla je do obližnjeg fast food-a i naručila slanu i slatku palačinku i kupila je flašicu vode. U glavi su joj misli bile zbrkane, jedna je sledila drugu, sve dok samoj sebi nije rekla da mora što hitnije na Infektivnu. Ako mora da ostane u bolnici, zamoliće da dođe sutradan, ili u ponedeljak. Treba joj vreme da odjavi ordinaciju, zatim da postavi oglas za izdavanje lokala na net, i pre svega da okupi porodicu i kaže im od čega je bolesna.

Osećala je tugu, strah, ali je isto tako znala da mora biti pribrana zbog porodice. Otac je bio težak srčani bolesnik, plašila se za njega. Majka je još tugovala za tetkom koja je umrla pre skoro godinu dana. Dejan je nekad voleo da popije, kada se veseli ili kada je mnogo tužan.

Otvorila je novu paklicu cigareta i zapalila, ponovo je sela na neku klupu i razmišljala o tome kakav će im udarac svima naneti. Svako od njih je bio na neki svoj način labilan, ona je morala da bude jaka. Pre toga je htela da se što više informiše o ovoj bolesti, i da uskoro krene sa terapijama. Da, biće joj potreban psiholog ili čak i psihijatar. Moraće da se bori sa činjenicom od čega je bolesna, i istovremeno da teši svoje najbliže. Pred njom je bio težak period.

NASTAVIĆE SE

4 thoughts on “HIV- da li sam to ja, ili je to samo dijagnoza, prvi deo

  1. U trenutku se život promeni i krene u sasvim drugom smeru, sa ili ne daj bože, bez mogućnosti da utičemo na novonastalu situaciju.

  2. Tužno, surovo i negativno – ali realno…
    Nevjerovatno napisano, sa odličnim detaljima koji na izvanredan način prate okolnosti i misaoni tok u kom se ogleda odlično poznavanje psihologije čovjeka.
    Naježio sam se čitajući… Prosto – odlično.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.