HIV- da li sam to ja, ili je to samo dijagnoza, četvrti deo

Sandra je imala tremu kada je videla punu salu. Prošlo je nekoliko godina od dana kada je u amfiteatru polagala poslednji, završni ispit na fakultetu. Zatvorila je oči, na tren se vratila u to vreme i skupila je hrabrost da počne.

Predstavila se, ispričala je svoju skraćenu priču vezanu za bolest kako bi prisutni mogli i da postavljaju pitanja.

Sat vremena posle tribine još je sedela u obližnjem kafiću sa nekolicinom mladih ljudi koji su prisustvovali tribini.

Od te večeri, Sandra je redovno posećivala sve tribine, konferencije i razne manifestacije posvećene sidi. Na jednoj tribini joj se pridružio i Dejan koji je bio radoznao zbog njenih pozitivnih utisaka koje je donosila sa tribina.

Zahvaljujući svojim aktivnostima vezanim za prevenciju i borbu protiv side, Sandra i Dejan su stekli nove prijatelje koji su se sa njima družili bez predrasuda.

Na jednoj od tribina Sandra je rekla da ona sebe ne posmatra kroz bolest, već sebe posmatra kao osobu sa svim kvalitetima, vrlinama i manama.

****

Vreme je prolazilo. Oboje su redovno posećivali lekare, išli kod psihijatra, i trudili su se da žive punim plućima.

Ipak, činjenicu da ne smeju da imaju decu, nije mogao da izleči nijedan lekar. Nisu mogli ni da usvoje dete, ni da budu hranitelji.

Zato su decu svojih novostečenih prijatelja obasipali pažnjom i ljubavlju.

Imali su dobre i loše dane. U lošim danima su negovali jedno drugo, a tu je bila i porodica koja im je bila oslonac.

Pet godina posle dobijanja dijagnoze, Sandra je upala u veliku i ozbiljnu depresiju kada joj je preminuo otac.

Tada su se pojavili i simptomi zbog kojih je morala da odleži neko vreme u bolnici. Iz duboke depresije je uspela da se izvuče zahvaljujući Dejanu i njegovoj majci. Njena majka je još bila utučena zbog muževljeve smrti, a i zbog kćerkine bolesti.

Sandra je shvatila da ona mora da bude njen oslonac, umesto da to bude obrnuto. Majka je prodala stan i preselila se kod njih i tokom vremena se psihički stabilizovala.

****

Vreme je neumitno brzo prolazilo. Dani su Dejanu i Sandri bili ispunjeni radom i aktivnostima u raznim udruženjima koja se bore za razbijanje predrasude o sidi. Družili su se i sa prijateljima i njihovom decom. Bolest su držali pod kontrolom.

Bili su među prvim pacijentima koji su počeli da koriste lek raltegravir.  Smanjili su korišćenje ostalih lekova.

Sa promenjenom ishranom i urednim načinom života bolest drže pod kontrolom i drugima ulivaju nadu da je život sa HIV-om i sidom moguć.

********

Živimo u društvu koje je puno predrasuda. Najveće predrasude ljudi imaju kada je u pitanju bolest. To treba da se promeni, a jedini način da se promeni je stalna edukacija i medijska kampanja.

4 thoughts on “HIV- da li sam to ja, ili je to samo dijagnoza, četvrti deo

  1. Prvo, ako ne i najvažnije, je suočenje sa stvarnošću i priprema duha i tela na novonastalu situaciju a potom i uključenje u život a ne padanje. Ovo dvoje mladih ljudi, uspeli su da se odupru i izbore sa tim predrasudama i žive život najbolje što mogu u datoj situaciji.

      1. Nije bitno što je fikcija, već i ja isto to mislim, da postoje jaki ljudi sposobni da se nose sa tom bolešću i ponašaju se tako kao da i nisu bolesni, usmerivši svoju energiju na svo ono lepo što ih ispunjava i okružuje

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.