Gost bloger, Snežana Medan

„Sladak lebac“

Autor: Snežana Medan

SAVA HLEB

Ovog leta Gospodnjeg, tačnije za mesec dana, navršava se punih 30 godina od kako ja jedem državni lebac.

„SSS“ (Srednja stručna sprema, koeficijent 12.40, sa minulim radom). Za one mlađe, koji nisu poznavaoci tih prilika, u pitanju je klasični činovnik! Ćata, šalteruša… Čuli ste za to? Samo sam ja malo  bolji slučaj, ekonomski tehničar, ceo vek u finansijskom odeljenju, bez kontakta sa strankama. Ovo navodim kao vrlo bitno jer raditi sa strankama je postalo veliko sranje, o kome će kasnije biti reči.

I ne samo jedem?! Od tog ’leba ja pušim, ponekad letujem, idem po kafanama, kupujem skupe cipele i parfeme, hranim i školujem svoje dete. Ponekad kvalitetnija  bela vina, čak i gorgonzolu?! Nekada baš znam da se bahatim sa novcem, a sve u cilju pretvaranja sebe iz pišljivog, birokratskog  pisara u gospođu državnu službenicu! Što je, priznaćete, jedna sasvim solidna titula za nekoga ko se rodio na kraju sveta?! U Bačkom Novom Selu?! Onda se ta službenica u meni, s vremena na vreme, razulari, pa tu činovničku platu, kao direktorsku troši?!

I sve to na teret ove države i svih vas koji taj hleb nikada niste ni liznuli, a kamo li, okusili!

Svi kažu: „Sladak je taj lebac! Blago vama što ga jedete!“

Pa, dragi i poštovani moji, pošto smo u godini moga jubileja, dajem sebi za pravo, a Boga mi i za obavezu, da vam malo o tim zalogajima ispričam.

Ukus tog hleba menjao se kroz vreme.

*Opet moram o rečima našim, divnim. Izgovorite „VREME“…  Pustite to „V“ međ’ jezikom i usnama i otvorite put da reč poteče. Osetite kako je dugačka, teži u beskonačno. Sama o sebi, kao nečemu mučnom što vam starost proriče, govori. Kada je tako samu, progovorite i poslušate, osetite njen teret.*

Jugoslovenski je bio bez premca! Hleb kao ni jedan drugi! Hleb sa devet kora!

Ja ne znam, mala sam bila, od kog brašna je pravljen i koji ga je kvasac dizao? Ali je imao vrhunski ukus, sa rupicama kroz koje slobodno struji vazduh. Njegovo kilo je bilo kilogram, a kada mašću i paprikom namažete krišku od velike vekne, dvokilašice, kupljene u pekari kod Mariške na ćošku, traje vam ceo dan! Ujutro je smažete i do crne noći se, sa Dunavca, kući ne vraćate! Ceo dan siti! Kakva glad? Tada to nije postojalo. Niko nije bio gladan.

A još je moj, onako bogato, Vojvođanski, podmešen!

Dok sam taj lebac jela, bila sam ponosna na svoju državnu službu! Naučena da poštujem svoje rukovodioce koji su, velikom većinom, bili vrlo stručni i efikasni ljudi. Kada sam, sa 18 i po, srećna i presrećna, dobila posao, moja majka mi kaže:

„Samo ćuti, uči i radi! Poštuj sine svaki taj dinar koji dobiješ jer je državnu službu uvek bilo teško a časno, dobiti!“

Tada si imao koga da slušaš, ćuteći. Imao si od koga da učiš. Imao si sa kime da radiš.

Pregršt sjajnih likova i karaktera, pravih intelektualaca, rečitih i duhovitih, smenjivalo se pred mojim radoznalim, seoskim, očima!

Bivši pravoslavni sveštenik, koji sjajnim baritonom peva ruske romanse na svim zabavama, proslavama, žurkama i ispraćajima u penziju! Pravnik koji pije „Vinjak“ i crta crnim rapidografom, na listovima bankposta, karikature svojih kolega! Onih nalik samome njemu. Smešne do suza! Neke sjajne bivše sportiskinje, par pesnika i poeta. Jedna lezbejka i nekoliko homoseksualaca, koje ta devijacija nije ometala da budu sjajni u svojoj struci i svom poslu. Par muzičara, jedna bubnjarka ženskog benda i impozantan broj velikih ljubavnika i švalera! O svakome si mogao priču ispričati!

Kada je posao bio u pitanju, uvek si imao odgovore. Uvek su postojala vrata na koja si mogao da odeš sa bilo kojom nedoumicom iz oblasti propisa ili zakona. Uvek otvorena. Svakome i za svakoga!

Posle one nesretne vojvođansko-kertezovske bune, počeh da jedem Srbijanski lebac. Poče da gorči. Umesto slatkim i toplim mlekom, jogurtom zamešen? Još uvek zasitan ali manje slastan – hleb Slobe Miloševića! Nafilovan svim njegovim bolesnim ambicijama, hleb umočen u krv besmislenih bitaka, koje se nisu morale desiti. Ove granice su se mogle, za okruglim stolom, crvenim flomasterom al’ bez kaplje krvi, iscrtati… Na isto bi izašlo.

Već tada je kilo prestalo biti kilo. Sloba je lansirao taj čuveni recept – hleb koji tako divno i primamljivo izgleda! Paučinast da možete da ga jedete koliko hoćete, al’ vam za sat već krče creva. Već tada smo okusili hleb koji nas gladnima pravi!

Moja služba je tada još bila na dobrom putu. Sa još mnogo nasleđenih vrednosti iz komunizma, fokusirana na dobar, kvalitetan rad i stručnost.  Preterano je reći da se podsticala kreativnost  jer „podrška pameti“ nikada nije bila baš omiljena u našem narodu, bar od kako ga ja znam i poznajem, ali su se ostavljala odrešene ruke onima koji su hteli napredak i inovativnost.  Rad je tada još bio uživanje!

Ali, gadan bio taj Slobin ’leb!

Frižider ti je pun onoga što možeš da kupiš u prodavnici  jezivo praznih rafova; Račune nekako platiš… I to je to! Nema dalje! Nema veš-mašina, televizora, kompjutera! Nema letovanja i benzina. Pereš veš na ruke, a uveče uz petrolejku, čitaš knjigu!

Tada je nastao onaj čuveni: „Znate li šta su Srbi koristili pre sveće? Struju!“

Demokratija je donela mnogo raznovrsnosti i slobodu izbora: Hlebovi sa semenjem, za dijabetičare, mršave, debele…  Crni, raženi, laneni, manastirski, kukuruzni… Bezkvasni, bezgluteinski, od celog zrna…

Moj je tost „Natura“. Upakovan, isečen na savršeno jednake kriške. Da ne moram, uvek tupim, noževima da ga koljem. Verovatno nekom silnom hemijom nakljukan, čim mi traje po desetak dana. Ali, odličnog ukusa i sjajne teksture!

Jedem ja njega al’  jede i on mene!

Od ovog današnjeg državnog  ’leba, sve mi u grlu zastaje! Gledam kako nas, službenike srozaše na mediokritete sa kupljenim diplomama, poltrone i poslušnike! A nama preostalima, zatečenim tu iz starih, zaboravljenih vremena, svako ima pravo mame da se najebe! Od onoga iznad do onoga ispod vas! Svi novi koji dođu, sve bolje od vas znaju, kao da su još u porodilištu dobili rešenje da ih državni posao čeka kada porastu!

Nekada ni na jednom papiru nije pisalo kako se ophodi sa strankama – naše je bilo da radimo u njihovom interesu. Danas sve piše u pravilnicama, uči se na nekim obukama, a vi kao u pozorištu, svaki dan:

Referent, tek svršeni student, dobio posao preko debele političke veze, ženi od 60 i kusur se obraća na „Ti“? Bezobrazna stranka ( A vi vrlo dobro znate kako smo mi pogan svet, pogotovo kada stojimo u redovima!) piše polu-pismenu prijavu protiv šalterske službenice koja je prema njoj  bila neprijatna, pa se oko toga pokreće temeljna i detaljna istraga u kojoj učestvuje čitav hijerarijski lanac malih bogova i tobožnjih, moćnika. Kažem „tobožnjih“ jer zaboravljaju da čim odleti guzica u koju su se zavukli, ode i njihova moć, zajedno sa njom! Još nisu iskusili oštrice vremena, koje svaki lažni autoritet, otupe i do kraha dovedu.

Gradski funkcioner zaposli kod nas svoju ženu. Ova treći dan traži premeštaj na drugi posao, jer „U ovoj kancelariji joj ne odgovara klima i atmosfera?!“  Posle mesec dana, već piše prijavu protiv šefa za neki mobing! Valjda joj ovaj naredio da nešto uradi, kada ju je u’vatio slobodnu između dva, besomučno duga, telefonska razgovora na temu dečijih bolesti i proliva!

Da se razumemo, uvek je bilo lenština i neradnika za koje su radili drugi! Ali oni stari su, za razliku od ovih novih, sedeli po svojim ćoškovima, čitali novine i gledali da budu nevidljivi. Ovi današnji samo larmaju i neka prava traže. Kažem vam, pozorište! Ali sa vrlo bledunjavim rolama, nesuvislim dijalozima, bez truni autentičnosti i zdravog razuma. Čekam premijeru predstave sa „platnim razredima“, koje nismo imali još od Miloševog vremena. Ona možda donese sjajne dramske obrte i scenske nastupe? Do tada…

Niti imate od koga šta pametno da naučite, niti sa kime da razgovarate. Gledate da se prema svemu, kao dugačkom filmu kome se tužan kraj nazire, ophodite. Isključite receptore pameti koju ste sačuvali i dostojanstveno se mirite sa omalovažavanjem svega vrednog što su vas, u predhodnom  životu naučili. Pustite da voda nosi. I spere…

Samo se često one stare kletve setite.

„Da Bog da ti se lebac ogadio!“

Snežana Medan blog 

11 thoughts on “Gost bloger, Snežana Medan

  1. Fantastičan tekst! oslikava jednu vremensku epopeju na pravi, istinit, po malo domanovićevski način. Uživala sam čitajući ga 🙂

  2. Olja, zahvaljujem! Naravno domaćici Radi koja me je primila u goste, posebna zahvalnost! Bila mi je čast i zadovoljstvo! 🙂

  3. Пост је за десетку, чисту, златну…
    Ех, драга колегинице по хлебу, мало сам млађа али једем тај хлеб а запиње ми у грлу сваки дан…нарочито овај демократски….

  4. Uvek mi se dopada tvoje pisanje,ti znaš ja sam već stari tvoj čitalac,Bravo i nastavi ja ću i dalje gustirati kavicu odve kod tebe u gostima i čitati…čitati…..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.