Gost bloger Marijana Hoffmann

NERAZJAŠNJENA SMRT U ORAHOVOJ LJUSCI

Danas sam napravila tri leša. Završeni su i obukla sam ih, leže u svojim finalnim pozicijama i definitivno su mrtvi.

Nemam nikog. Samo lutke. I Boga.

Danas pravim leševe.

**

Ubistvo, samoubistvo ili ipak nesrećan slučaj? Istorija jezivih minijaturnih maketa uzbudljiva je kao i slučajevi koje prikazuju.

Idiličan gradić: fine, tačkaste zavese uokviruju prozore, ispred desnog , na svežem vazduhu, suši se, drvenim štipaljkama upravo okačen veš. U prijatnoj kuhinji blistaju namirnice spremne za večeru. U otvorenoj pećnici hladi se upravo ispečen kolač, dok u sudoperi stoji šerpa s krompirom, neki od njih su spremni, oljušteni. Daska za peglanje stoji na sredini sobe, možda je domaćica želela još i beli veš da složi na drvenu stolicu. Nije stigla to da uradi jer gđa. Robin Barnes leži mrtva ovog utorničkog podneva aprila godine 1944, skroz mrtva na podu svog stana…

Strašnu scenu primećujemo tek na drugi pogled. Prvo se divimo pažljivom načinu na koji je napravljena ova maketa, tom smislu za bogatstvo detalja, sićušnoj oklagiji, ručno ispletenim čarapama na sušilici, tapaciranom zidu, pa tek onda primećujemo leš koji leži pored šporeta. Jedno je sigurno: ova maketa koja nas asocira na Barbi kućice za lutke, zasigurno to nije. Ne, to nije igračka za decu. Ukupno 19 maketa koje prikazuju nečiju smrt napravila je Frances Glessner Lee ( 1878-1962) , jedna bogata naslednica iz Čikaga. Sve ove makete prikazuju naknadno napravljeno mesto zločina u minijaturnom formatu – i žrtvu koja je upucana, obešena, zadavljena..Svaki model-maketa sadrži elemente prave krimi priče, samo su imena, mesto i datum zločina drugačiji.

Kao original su joj uvek služile fotografije i policijski izveštaji. Tako je otkrivala činjenice i komponovala jezive realistične scene, koje su trebale policijskim islednicima da posluže kao nastavno sredstvo. Minijature obiluju dataljima, tragovima i punoćom značenja koji će jednom pažljivom posmatraču da „ispričaju“ kako se zločin odigrao. U američkoj državi Merilend, još uvek ljudi putuju na jednonedeljne seminare koje koštaju 700 $ i to čine da bi upravo učili posmatrajući ove makete. Na predavanjima na Institutu za sudsku medicinu, za analizu se još uvek koriste 18 maketa Frances Glessner Lee ( 19-a je nakon njene smrti prodata Londonu) . Tu ljudi vežbaju da osmatraju i procenjuju na osnovu indirektnih dokaza, naročito kada imaju medicinsko značenje i objašnjenje.

Sirota mala bogatašica

Frances je bila samouka, i tek u kasnijim godinama života je postala čuvena stručnjakinja za forenzičku medicinu i naučno-istraživačke metode razjašnjavanja kriminalnih slučajeva. 1878 godine je rođena kao ćerka jednog bogatog fabrikanta, i odrasla je u Čikagu, u blagostanju. Inteligentnu devojčicu i njenog brata Džordža učili su privatni učitelji, i imala je malo prijatelja. „ Nemam nikog. Samo lutke. I Boga. „, kao četvorogodišnjakinja rekla je svojoj majci.

Prvi prelomni trenutak u njenom životu zbio se odlaskom njenog brata na Harvard. I Frances je rado želela da studira medicinu, ali roditelji su odbili taj zahtev. Objašnjenje: jedna dama ne ide u školu, njeno mesto je u kući. Za pripadnice gornjih društvenih slojeva u tadašnje vreme bilo je uobičajeno da znaju da štrikaju, heklaju, da im pletenje ili vezenje nije strano. I sve je to naša junakinja naučila, ali je u tajnosti „proždirala“ romane Artura Konana Dojla, o Šerlok Holmsu. Uz to, Džordž Burges Magrat, kolega njenog brata sa studija koji je bio čest gost njene kuće, probudio je u njoj interesovanje za kriminalne slučajeve, i čitavo polje kriminalistike. Ono što je student medicine pričao o pravim ubistvima, fasciniralo je ovu mladu ženu.

Upravo u ovo vreme Frances je stekla želju da “ stvorim nešto u životu, nešto što će imati značaj i vrednost za društvo. „Nije dobila pravo da studira zbog toga što je bila ženskog pola i zbog toga je zadržala dozu ljutnje sve do kraja svog života. Kada je imala 73 godine, osvrnula se na svoj život i zapisala : “ Vodila sam jedan prilično užasan život. Najteže mi je padalo to što nisam imala nikakvu školsku diplomu, i što su me ljudi lako ukalupljivali u dobro poznat tip bogatih žena koje su besposlene i kojima je dosadno. “

Mnogo ubistava ostaje neotkriveno

Povila se i pred zahtevima društvenih konvencija tako što se sa 20 godina udala za jednog advokata. Dobili su troje dece, ali taj brak nikada nije bio srećan. 1906 godine rastala se od muža, a zvanično razvela 1914, što je za ono doba bio svojevrstan skandal. U periodu kada se rastala od muža, napravila je Frances Glessner Lee svoju prvu maketu. Ta maketa je prikazivala čikaški simfonijski orkestar od 90 članova i to je bio poklon za njenu majku. Sa svojom ćerkom vodila je Frances jednu antikvarnicu, i kupovale su stari nameštaj koji bi potom restaurirale.

Ranih 30-ih godina 20-og veka ponovo se u njoj probudio interes za sudsku medicinu. Izgradila je čvrsto prijateljstvo sa kolegom svog brata koji je u međuvremenu postao ekspert za slučajeve ubistava i imao je iskustva iz sudske medicine, iskustva koje je stekao radeći na kriminalnim slučajevima u čitavoj državi. Tada nije bilo kompetentnih policijskih islednika, a ni forenzičara kao danas. Postojali su islednici koji bi samo popunili smrtovnicu i time bi se njihovo “ istraživanje“ završilo. Policajci nisu bilo obučeni da otkrivaju medicinske dokaze, i zbog toga su brojna ubistva ostajala nerazjašnjena! Takvo stanje u američkoj policiji bilo je skandalozno, smatrala je Frances, i odlučila je da to izmeni. Donirala je Univerzitetu Harvard, svoju biblioteku koja je sadržala preko 1000 medicinskih knjiga koje je lično ona sakupila.

Njen otac, na čiji novac još nije mogla da računa, osuđivao je sve ovo što je ona radila. Ali pošto je on umro 1938, postala je Frances njegova jedina naslednica, jer majka i brat su joj takođe već bili mrtvi. Tada je konačno mogla da ispuni svoju strast prema kriminalistici, neograničeno i svojim finansijskim moćima. 1936.godine pokloonila je 250 000 $ odseku za medicinu na Harvardu. Taj novac je usmerila za osnivanje prvog fakulteta za sudsku medicinu u SAD, i tu su prvi američki stručnjaci za sudsku medicinu počeli da se školuju.

Odmah potom, počela je danonoćno da radi na svojim maketama koje je “ Nutshell studies of Unexplained Death “ nazvala. Njene minijaturne makete su korišćene kao nastavno sredstvo na seminarima koje je ona na Harvardu organizovala. Obimno znanje i trud, učinili su ovu bogatu samouku ženu bez diplome ekspertom od ugleda. Učesnicima seminara objašnjavala je: “ Jednom istraživaču mora uvek biti jasno da je na njemu dvostruka odgovornost – nedužne da oslobodi krivice a krivce da demaskira. On mora da traži činjenice i istinu u orahovoj ljusci. “ U njenoj minijaturi, maketi, htela je reći.

Kako napraviti savršeni leš

Sa jednim stolarem radila je Frances Lee mesecima na jednoj pojedinačnoj maketi. U svom radu koristila je filigranske instrumente zlatara i zubara, štrikala je čarape i vezla lutkama odelo sama. Ponekad je njen perfekcionizam dosezao levele apsurdnosti. Na primer, pravila bi toliko dugo jednu minijaturnu stolicu na ljuljanje bez obzira što bi ta stolica na kraju završila na podu makete, i ljuljnula bi se dva-tri puta samo i gotovo. Ali ova žena je bila majstor i želela je da u njenim maketama sve apsolutno savršeno funkcioniše. Mišolovke su perfektno radile, prozorčići su mogli lako da se otvore i zatvore, vrata su se, bez smetanja otvarala i zatvarala. Makete su “ radile “ kao podmazane.

Ova zaljubljenost u detalje je bila tako svojstvena gospođi Lee; smatrala je da su njene diorame ( jedan od oficijelnih naziva ovih maketa ) toliko realistične da su se posmatračima koji su iz njih učili duboko dojmile – kao da su stvarne. Diorama predstavlja ili maketu ili skup maketa na podlozi koje zajedno čine jednu celinu – priču. Diorama po mnogima spada u najkompleksniju granu maketarstva jer nije cilj samo sastaviti postojeće ili napravljene delove u neku celinu, već je potrebno ispričati priču kroz što je moguće realniji izgled predmeta i osoba na predstavljenoj kompoziciji. Takve priče pričala je Frances Lee putem svojih efektnih diorama. Posmatrač je video scenu ubistva kao da se događa sada, i ovog momenta. Takve diorame mogu da naprave isključivo profesionalci tj. svi oni koji žive u svetu strasti, kreativnosti, nauke ili biznisa. Diorame su idealan način da takvi genijalni pojedinci predstave svoje umeće.

Ono što je bilo najznačajnije za gospođu Lee: napraviti leš što uverljivije! Sašiti lutku koja predstavlja žrtvu, i obojiti je tako da deluje da je tek ubijena; bila je to tačka – vrhunac njenog maketarstva. “ Danas pravim leševe „, pisala je u jednom pismu. “ Samo tri su konačno gotova. Obukla sam ih, leže u svojim finalnim pozicijama i definitivno su mrtvi. Upravo pletem jedne čarape, pa ću da napravim jedan crveno-zeleni karirani kišobran. Mesto zločina zahteva upravo ove detalje. „

Pažljivo je bojila lica lutkama – žrtvama. Lica tih žrtvi bila su identična pravim leševima, sa flekama u odgovarajućim nijansama koje nastaju nakon smrti. Boja kože morala je da ukaže na uzrok smrti. Nežno roza boja lutkinog lica koje je predstavljalo domaćicu što na podu leži jasno je imala za cilj da ukaže na smrt od trovanja ugljenmonoksidom.

Smrt u diorami

“ Policajci koji izučavaju ove moje orahove ljuske, treba da znaju da su one oko 15 cm velike. Tada oni mogu pogledati i iz ugla zločinca i odatle mnogo detalja otkriti, koji bi im inače promakli kada ne bi postojala ovakva maketa. Na kraju, istraživač se mora koncentrisati na središte sobe i na leš. Sve što ukazuje na socijalni ili finansijski status žrtve jasno mogu da „pročitaju“ iz mojih maketa. Ove minijature sadrže sve informacije koje će policajcu zatrebati u trenutku kada bude bio na mestu jednog realnog zločina. „ No, bez autopsije i laboratorijskih analiza, ovi slučajevi se nisu mogli definitivno rešiti. Izučavanje Orahovih ljuski tj.maketa gospođe Lee trebalo je da učesnike seminara senzibilizuje da mogu uspešno da sadejstvuju sa sudskim medicinarima, policajcima i ekspertima.

Muškarcima-policajcima kojima je predavala, ova gospođa predstavljala je i prijateljicu. Zbog zasluga koje je imala, 1942. godine policija države New Hampshire imenovala je 64-godišnju Frances Lee kapetanom i nagrađena je i titulom “ Direktorka obrazovanja „

„ Veza koja se razvila između mene i tih policajaca bila je jedinstvena. Zvali su me Majko, a oni su za mene bili sinovi. „

U krugu ovih uniformisanih muškaraca, Frances Lee je uživala i cvetala. Njima su u sticanju policijskog obrazovanja pomogle makete jedne samouke žene koja se oslobodila svih društvenih pritisaka da postane ono što želi i ispuni svoju sudbinu, onako kako je to sebi u mladosti zacrtala. Da ostavi nešto vredno iza sebe. I ostavila je. Začetnica je moderne kriminalistike, i što je još važnije – forenzike. Ona je dala taj prvi impuls. Ona je pokrenula ljude na razmišljanje. Ona je napravila makete iz kojih su generacije učile i uče: kako se odigralo ubistvo, ko je kriv, kako naći dokaze..

Naravno, forenzika je u narednimm decenijama napravila još džinovskije korake, uz DNA analize, banke podataka i kompjutere izmenilo se policijsko istraživanje za 180 stepeni. Još uvek se izučavaju i makete gospođe Lee, i nalaze se u Baltimoru gde je svaka osigurana sa 100 000 $.

“ Bez onoga što je učinila Frances Lee ne bi danas bilo prikaza mesta zločina sa najsitnijim detaljima koji nepogrešivo vode do ubice i njeno dostignuće ima neprocenjivu vrednost .“, napisao je 1992. godine John E.Smialek, viši sudski medicinar Merilenda u časopisu “ American Medical News “

“ Njeni modeli su virtuelna realnost 1930-ih godina. “ – Brus Goldfarb, Baltimor, Institut za sudsku medicinu

Nerazjašnjena ubistva u orahovoj ljusci tj.makete koje je pravila gospođa Lee su i dalje značajno nastavno sredstvo, nekad bolje i od 3D skeniranja, jer je ona tok scene ubistva dramaturški prikazala što se nijednom drugom metodom ne može postići.

Majka moderne forenzike. To je ona. U jednoj epizodi američke krimi serije “ CSI“, policajci su istraživali jedno ubistvo uz pomoć jedne makete. Svakako, to je bio omaž gospođi Lee, i njenim minijaturnim mestima zločina.

I kada danas ne bi bila mrtva, ova naša dama, ubijala bi i dalje..pardon, vezla bi i dalje.. leševe. 🙂

Da nije bilo nje ne bi bilo ni ovih magičnih forenzičara u modernim krimi serijama, Abby Sciuto na primer 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.