Gost autor, Ognjen Šestić

GALERIJA SAVREMENE UMEŠNOSTI

Bilo je tmurno popodne. Završavao sam neke poslove u gradu. Baš kada sam krenuo kući, počeo je pljusak. Utrčao sam kroz prva otvorena vrata na koja sam naišao, da tamo sačekam dok prođe. Ispostavilo se da je u pitanju mala galerija savremene umetnosti. Unutra je, osim galeristkinje, koja je sedela za stolom pored ulaza, bio samo još jedan čovek. Srednjih godina, sa kratkom crnom bradom, u šarenoj košulji sa visokom kragnom i širokim, vrećastim pantalonama bež boje. Zbog neobične odeće delovao mi je kao neki čudak. Stajao je pored jedne slike koja me je na prvi pogled podsetila na histerično pretrčavanje mačke preko platna, nakon što je greškom ugazila u boju. Podelio sam svoje mišljenje sa ekscentrikom:

 – Kako Vam se ova čini? Meni ovo izgleda kao gnev kućnog ljubimca.

– A ne čini Vam se da se radi o sudaru konzumerizma i skromnosti, umerenosti i još nekih, davno zaboravljenih vrednosti?

– Ne. Čini mi se kao da je mačka ugazila u farbu i onda onako pomahnitala pretrčala preko belog stolnjaka. Evo, ovde se jasno vide tragovi kočenja, a ovi otisci su šapice. Sto posto! Razumem se, imam mačku kod kuće. Uz ovu sliku mi nikako, ali ama baš nikako ne ide naslov: „Potrošačko društvo pred najtežim ispitom“.

– To zapažanje Vam je na nivou pećinskog čoveka u Altamiri kada je video crtež svog sustanara. Vi ste svakako ostali zaglavljeni u prvoj, fizičkoj ravni. A šta je sa metaforičkom?

– Ne znam, ali ova slika desno, pa ovo je tek cirkus! Žali bože ovolike farbe! Molim Vas, je l’ ovo ovde klovn? Nekako mi je tužan za klovna, ali opet… a naziv: „Breme pismenosti“ – pa dajte, molim Vas! Ni traga od onoga što ja ovde vidim.

– Nije klovn. Samo zakržljalom oku može tako da deluje. To je nastavnik u osnovnoj školi, moj gospodine. Vidite li kako mu je čelo naborano od brige za mlade naraštaje?

– Ja sam mislio da se to klovnu razmazala šminka.

– Ama, čoveče, to NIJE klovn! Shvatate? Zar ne vidite knjigu nastave koju nosi pod miškom? Ne primećujete ni njegove poslovično prazne džepove, dok se bori da svojoj porodici i sebi obezbedi egzistenciju, dok odvaja od usta da bi prehranio svoju decu, dok drži privatne časove da bi…

– Žao mi je. Nisam ubeđen. I dalje mislim da je klovn.

– Udariću vas. Prestanite!

– Dobro, de. Baš ste neki namćor. E, OVA mi se, recimo, sviđa – jednostavna je i nekako direktna. Veliko crveno „H“ na zelenkastoj podlozi.

– To je hidrant.

– Pa šta? Je l’ nije dozvoljeno da mi se hidrant sviđa više od ovih mačijih šapa i tužnog klovna?

– Nije!  I napustite izložbu! Ništa ne razumete i još dajete užasne komentare!

– Molim? A ko ste, moliću, Vi, da me izbacite?

– Ja sam autor ove prodajne izložbe, akademski slikar Žvrljić.

– A, pa sad je meni jasno zašto Vi toliko branite ove glup… pardon, ove slike. Ali, ako dozvolite da Vam kažem, kao autentični glas naroda – teško ćete Vi to ovako prodati. Ljudi se boje stvari koje ne razumeju. Takva nam je priroda. Jeste li prodali neku sliku do sada?

– Pa… nisam. Ali, izložba je postavljena tek pet dana. Još se nije ni pročula.

– Pustite te priče! Kladim se da bi, uz malu intervenciju, ove slike išle k’o lude.

– Kakvu intervenciju?

– Samo da im ja dam nove naslove. Narodske. Po onome kako ih ja vidim. Ako date ljudima za pravo, osetiće da su na neki način povezani sa umetnošću. Ovako, ona ih odbija. Pružite mi šansu! Ako prodamo nešto do uveče, delimo zaradu. Može?

– Znate šta? Radio sam i luđe stvari. Ipak sam ja umetnik. Vredi pokušati. Evo Vam papir, ispišite nove naslove. Šta, uostalom, mogu da izgubim? Ugled u društvu ionako odavno nemam. Ali njega sam svesno žrtvovao, čim sam odlučio da ću se baviti slikarstvom kod nas. A lepo mi je moj pokojni otac govorio: „Sine Relja, ostavi se tih gluposti, idi treniraj lepo fudbal, pa da oženiš pevačicu narodnjaka i bog da te vidi!“

– Manite se prazne priče! Uskoro će ovamo nagrnuti ljudi, kiša se pojačava. Dajte taj papir ovamo!

Pošto sam okačio nove nazive pored slika, izašao sam ispred galerije i počeo da vičem: „Navali, narode! Besplatan zaklon od kiše i umetnost po meri naroda! Svratite i nasmejte se brljotinama na platnu!“ Pet minuta kasnije, prva grupa posetilaca ušla je u galeriju, tražeći, kao i ja nešto ranije, zaklon od nemilosrdne kiše. Prišli su slici sa naslovom „Ide maca oko tebe“ i počeli da se podbadaju i kikoću sa odobravanjem. Zatim su nastavili do „Tužnog klovna“. Reakcija je ponovo bila pozitivna. Nakon što su obišli i „Slonovo uvo“ i „Kilo mesa bez koske“, prišli su galeristkinji i nešto je tiho upitali. Pet minuta kasnije, prodata je i prva slika. „Tužni klovn“ je očigledno probudio emocije i sećanja na rano detinjstvo starijeg gospodina u odvratnom smeđem kaputu.

– Šta sam Vam rekao?

– Prosto neverovatno. Da mi je neko pričao da će jedna sirov… jedan slikarski analfabeta da napravi ovakvo marketinško čudo, ne bih mu verovao.

– Samo gledajte i uživajte!

U roku od sat vremena rasprodali smo sve. „Debela žena zaklanja jezero“ i „Crni čiča Gliša uokviren žutom“ su otišle među prvima. Prodali smo čak i totalne autsajdere: „Im’o sam nekog platna i boja pa gre’ota da se bace“ i „U mrtvom društvu, mrtva priroda“.

Kiša nije prestala ni do zatvaranja galerije. Kući sam se vratio taksijem, punog srca i još punijih džepova. Sa slikarom sam na licu mesta dogovorio još jednu izložbu, čim stigne da nažvrlja desetak novih slika.

Ko kaže da od umetnosti ne može da se živi? Samo je neophodan prizemniji pristup. Ljudima treba pružiti šansu da shvate umetnost na pravi način. Još ako nas kiša posluži…

Ognjen Šestić

Ova priča mog fejs poznanika- prijatelja, scenariste Ognjena Šestića, osvojila je prvo mesto – priznanje Žikišon u konkurenciji satirično-humorističkih priča na konkursu “ Živojin Pavlović Žikišon 2013″  u organizaciji Književno-umetničke asocijacije “ Artija“ i Satirične pozornice “ Žikišon „.

Nadam se da će vas priča nasmejati, kao što je nasmejala mene.

4 thoughts on “Gost autor, Ognjen Šestić

  1. Kada bi ljudi pisali više ovakvih storija i gledali na umetnost na ovaj način život bi im bio obojen dugom, svaki dan. Uživala sam čitajući ove redove.

    1. Hvala u Ognjenovo i moje ime..za mesec dana ću verovatno postaviti još jednu Ognjenovu priču.
      Pozdravče iz prohladnog Beograda

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.