Gospođa Danica

Gospođa Danica je bila stara gospođa prefinjenih crta lica. Posle smrti svog supruga, živela je sama u salonskom stanu u centru grada. Pokojni suprug je bio profesor istorije i poticao je iz bogate porodice. Otuda i taj salonski stan u centru grada.

Gospođa Danica je bila poreklom Vojvođanka, iz Novog Sada. Poticala je iz ugledne advokatske porodice. I sama je bila advokat.

Supruga je upoznala dok je jedne godine zbog posla boravio u Novom Sadu.

Uobičajna ljubavna priča koja ne mora da se priča do tančina. Ista kao i mnoge druge ljubavne priče.

Preselili su se u Beograd, u onaj veliki stan. Želeli su da ga ispune dečijim smehom, vriskom, i da ga tako učine toplijim.

Međutim, godine su prolazile, a dece nije bilo. U starijim godinama pokušali su da usvoje dete, ali prepreka su im bile godine života.

Pomireni sa sudbinom, živeli su životom ispunjenim ljubavlju i razumevanjem. Putovali su puno. Donosili suvenire iz dalekih zemalja.

Družili su se sa prijateljima, odlazili sa njima u pozorište i na otvaranje raznih izložbi.

Onda se stari profesor razboleo i posle nepunih mesec dana umro. Gospođa Danica je ostala sama.

Tugovala je mesecima. Jedna prijateljica je odlučila da joj pokloni psa verujući da će joj kućni ljubimac pomoći da prevaziđe tugu i bol.

Zaista, Leona, ženka zlatnog retrivera vratila je osmeh na gospođa Danicino lice.

Od tog doba, često ste u parku mogli da sretnete staru gospođu sa psom pored sebe.

Godine su prolazile a prijatelji gospođe Danice umirali su i odlazili zauvek iz njenog života. Samo je ona ostajala. Kao duh nekog starog vremena. Svaki odlazak prijatelja je boleo. Sa rođacima nikada nije bila u kontaktu, tako da nije želela ni sada kontakt, pred smiraj života.

Onoga dana kada je Leona uginula, zauvek je nestao osmeh sa lica gospođe Danice.

Venula je i sama kao cveće u njenim vazama. Gasio se njen ljubavlju i srećom ispunjen život.

I baš tada su ljudi iz opštine doneli odluku da ruše stare zgrade iz tog dela grada, i da njihovo mesto treba da nikne moderan poslovni prostor. Rušila se i zgrada gospođa Danice.

Bila je očajna dok je čitala dopis iz opštine. Dobiće smeštaj. Neće je ostaviti bez krova nad glavom. Ali, kako će sve stvari stati u mali stan? Znala je da će dobiti garsonjeru i neku smešnu cifru novca kao nadoknadu za taj veliki stan.

Jedne noći, još jedne u kojoj nije spavala, gledala je fotografije sa putovanja. Vraćala se mislima u prošlost.

Ujutru je poštar uzalud zvonio. Zvao je hitnu pomoć i policiju. Policija je pronašla gospođa Danicu u fotelji, u rukama je držala album. Težak moždani udar. Prebacili su je u bolnicu. Umrla je posle pet dana provedenih u bolnici.

Mesec dana kasnije, u opštini se pojavio čovek srednjih godina. Predstavio se kao unuk gospođa Danicinog brata iz Novog Sada. Tetka Danicu je video par puta u životu, ali to naravno nije spomenuo u opštini.

Nasledio je garsonjeru, dobio novac. Stvari iz salonskog stana je prodao preko oglasa.

Na mestu gde se nalazila zgrada sa salonskim stanom, nikle su nove stambeno-poslovne zgrade.

Stariji stanari pričaju da tokom letnjih večeri vide u parku uplakanu staricu sa psom pored sebe. Duh gospođa Danice i danas šeta po tom kraju..

5 thoughts on “Gospođa Danica

  1. Priča se svakako ne može smatrati veselom.
    Ipak mi je ovo najviše zapalo za oči: „živeli su životom ispunjenim ljubavlju i razumevanjem.“

    Ko god pogleda malo pažljivije oko sebe, videće da su oni imali jako, jako, bogat život!
    Život koji je vredelo živeti pa makar i samo dva dana, a njihov je trajao mnogo duže!

  2. Priča mnogih ljudi…. Priča o ljubavi.. i priča o materiajlnom…. Zašto smo svi mi tako vezani za to materijalno? I zašto ne poštujemo uspomene na neke živote..? zašto ne sačuvamo tragove tih života? I tužna i lepa priča.. kao što rekoše iznad imali su lep,bogat i ispunjen život… Što je danas svakako retkost…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.