Dušica, prvi deo

Leden februarski dan u Beogradu. Dušica je pogledala na sat, videla da je ostalo još dvadeset minuta do kraja radnog vremena i ugasila je računar. Posvetila se brošuri turističke agencije koju je dobila od Cece, svoje koleginice. Želela je da obraduje svog verenika Miloša. Da mu priredi rođendansko slavlje na nekoj plaži. Oduvek je bila romantična. Već je zamišljala mali restoran u primorskom gradiću, sveće, večeru, tortu i njegov osmeh, i reči „Budalice moja, pa ti si divna“.. Volela je Miloša. Zanela se i da je Ceca nije podsetila da je kraj radnog vremena još bi maštala.

– Idemo kući?

– Ne, ja idem do ove agencije da rezervišem mesta za početak jula.

– Ah, kako te ne mrzi po ovom lošem vremenu.

– Ne mrzi me, ćao, vidimo se sutra.

***

Polako je došla do agencije koja se nalazila nedaleko od njene firme. Videla je da prilaz nije očišćen. Srpska posla. Ne čistimo sneg i led dok nas komunalci ne opomenu.

Stajala je u redu, nije bio dug. Treća po redu. Prišla je šalteru, i videla visokog, crnokosog momka koji je tu radio. Raspitala se o ceni, na koliko rata može da plati, kakvo je to mesto gde ide, i rezervisala je dva mesta. Ide se avionom do Tivta, a posle trajektom ili autobusom. Hotel je blizu plaže što joj se veoma dopalo.

Izlazila je iz agencije i nije videla   led koji je bio ispred. Kao da je zaboravila na njega, jer je već u mislima bila na moru. Pala je i počela da jauče.

Iz agencije je izašao onaj crnokosi momak, uplašen i zabrinut. Pozvao je hitnu pomoć. Nemoćno je ležala na ledu, plakala i jaukala od bola.

– Gospođice, da pozovem nekog vašeg, da javim?

– Evo vam mobilni. Tu je Milošev broj-recite samo da je Dušica pala i da dođe u Urgentni.

– Tako vas zove-dušica?

– Ne, ja se zovem Dušica, grubo mu je odgovorila.

– Izvinjavam se, a evo stiže Hitna.

***

Miloš je bio na nekom kolegijumu i nije došao u Urgentni. Kada su joj snimili nogu i utvrdili da je polomila kuk, stavili su joj gips i rekli da može da ide. Kako, upitala se. Sestra je sa roditeljima i svojom porodicom živela van Beograda, u rodnom Kraljevu. Jedino je mogla da pozove Cecu i zamoli je da dođe sa mužem po nju. Tako je i bilo. Sada je posmatrala Cecu koja joj je kuvala kafu i sipala sok, da sa njim popije tabletu protiv bolova. Rekla joj je i da ne brine, da će ona obavestiti šefa šta se dogodilo.

***

Udobno nameštena na trosed u dnevnoj sobi,  nervozno je palila cigaretu i čekala da Miloš dođe. Nije joj se ni javio. Sekretarica je rekla da je na kolegijumu. Bio je šef u jednom državnom organu i često je imao sastanke, kolegijume, a i radio je povremeno prekovremeno.

Po prvi put u životu upitala se kakva je njena veza sa Milošem. Eto, zbog njega je pala. Da nije želela da mu priredi iznenađenje, ne bi se to desilo. Još nije dolazio, a mrak je već padao. Čekala je komšinicu da joj donese štake, zvala ga je na mobilni koji je bio isključen i žestoko se nervirala.

– Nastaviće se –

2 thoughts on “Dušica, prvi deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.