Druga crtica, deda

Prvi put pišem ceo tekst posvećen mom dedi, maminom ocu. On i moj drugi deda, uvek su bili u senci svojih žena, jakih, veselih, po potrebi svađalački nastrojenih. Žargon za njih dve ima jedan opis, ali ja ga neću upotrebiti.

Ko je bio moj deda? Da li je bio samo jedan običan paor koji je živeo u skladu sa mirom vojvođanske ravnice ili je bio neko, sa imenom i prezimenom? Ne, on nije bio paor koji je orao njive beskrajne, nepregledne, niti se razumeo u vođenje seoskog domaćinstva. Jednostavno, rođen je u pogrešnom mestu, u možda pogrešno vreme.

Poticao je iz velike i ugledne porodice i bilo je čudno što se opredelio da bude levičar, partizan kasnije. Kajao se mnogo kasnije zbog te svoje odluke.

Veliki rat mu je onemogućio dalje školovanje, naterao ga da učestvuje u borbi. Onoj narodnoj, velikoj, pobedničkoj. Možda je sudbina tako htela, ali on nije stigao, niti želeo da ubija, krade. Ranjen je, zatim je odveden u logor gde je dočekao oslobođenje.

Nastavio je da se školuje posle rata, a onda je otišao na prvu radnu akciju gde je upoznao moju babu.

Vratio se u selo, rodio mu se prvi sin, i kada je došlo vreme da se otima od bogataša, nije želeo da učestvuje u toj priči. Spakovao se i ostavio moju babu i otišao na par meseci u Beograd, da tu stekne još obrazovanja. Nije ni slutio da će to odbijanje da se povinuje željama nove vlasti ostaviti posledice. Uzeli su sve. I konje vrane, i zemlju i silom ih naterali u zadrugu. Ćutao je. Vratio se u selo. Rođena je i moja majka, par godina kasnije tetka i ujak.

Počeo je da radi u mesnoj zajednici, ipak su mu dali posao. Samo da izdržava porodicu. Baba je zahvaljujući svojoj snalažljivosti, počela da radi u biblioteci.

A deda..on je menjao to selo. Sklapao je dogovore, bratimio se sa drugim mestima. Zahvaljujući njemu napravljena je nova zgrada doma zdravlja, zatim je obnovljen dom kulture. Drugovi su mu zamerali što prima sveštenika u kuću, ali su opet sa druge strane bili zadovoljni što selo napreduje.

Godine su prolazile. Bavio se politikom na lokalu, a i malo više. U njegovu kuću su dolazili svi poznatiji političari tog vremena. Stekao je ugled, bez obzira na to što je bio bundžija kada je u pitanju sveštenik ili što je onda pobegao iz sela kada su terali ljude na silu u zadruge, otimali, krali..

Sve su mu oprostili jer je uz pomoć seljana uveo i vodovod, telefon, sredio park oko škole.

On se nije izborio da dobije borački dodatak, ili neku privilegiju. Nije želeo ništa  sem da ga ostave na miru. Dobio je samo penziju kada joj je došlo vreme, i to neku malu.

Godinama je radio na pisanju knjige o svojoj porodici i o selu. Uspeo je da je objavi. To i časno ime je pored obične kuće i malo bašte ostavio svojim potomcima.

***

Deda. Prva asocijacija na njega su šah koji je stalno igrao sa mojim ocem. Kisela voda i kolači koje je obožavao. Deda. Usadio mi je ljubav prema čitanju i pisanju. Bio je član dve biblioteke, sve knjige je pročitao, a i napravio je svoju ličnu, veliku biblioteku. Stalno mi je govorio da su knjige neprocenjivo bogatstvo.

Sećam se svih onih raspusta koje sam provela tamo. I onih dana pre polaska u školu. On nije znao da povisi ton ukoliko sam bezobrazna, kao i sva deca. Za varjaču je bila zadužena baba. On je govorio da lepa reč i gvozdena vrata otvara.

Sa druge strane, bio je objektivan i strog. Tu strogoću je pokazivao drugačije od ostalih. Jasno izgovorene rečenice, stav, ponašanje.

Razgovarala sam kao odrasla sa njim. Pitala sam ga zašto je ćutao? Odgovorio je-zbog žene i dece, stare majke. Porodica je na prvom mestu, ja na drugom. I bio je razočaran što vidi da se država raspada, da je bio ranjen zbog promašenih ideala. Jedan je od potpisnika neke peticije o kojoj se raspravljalo na onoj čuvenoj Osmoj sednici. Bio je i delegat.

Da, bio je okupiran politikom, čitanjem, pisanjem. Znam na koga sam i ponosna sam zbog toga.

Prema nama je pokazivao nespretnu ljubav. Nije pratio odrastanje svoje dece, ali jeste svojih unuka. Voleo je da razgovaramo. Naučio me je osnovnim šahovskim potezima. Pričali smo o životu, ali više o pročitanim knjigama i o poukama koje se mogu naći u njima.

Čuvao me je dok su drugi deda i baba bili u inostranstvu. Svakog petka, oko pola šest, posle ručka i kafe, pakovao se i išao kući. „Neću moju babu da ostavljam samu“…smejao se dok je to izgovarao. A sa tom istom babom je vodio mali rat što priča mađarski sa sestrom. Bio je ponosan na svoje poreklo, što je, sa ove vremenske distance posmatrano, čudno. Komunista i nacionalista. Ali, ljudi se menjaju. Imaju pravo na promenu svojih stavova.

Beskrajno puno je lepih uspomena ostalo iza njega. Boli dok sve ovo pišem. Prerano je otišao kod svog  zeta koga je voleo kao rođenog sina. Jako je bio vezan za mog oca. Zapravo, od svoje četvoro dece, najbliži je bio sa mojom majkom i sa ocem, sa našom porodicom. Ostali su bili vezani za babu, a i ona za njih.

Bio je bolestan. Srce je otkazivalo. Nije se dao. Želeo je porodično okupljanje jedne jesenje subote. Poslednji put se sa mamom čuo u četvrtak. U roku od pola sata, nakon pročitanih dnevnih i nedeljnih novina, posle doručka i kafe, potpuno svestan, rekao je babi da mu nije dobro. Dolazio je lekar, davao injekciju, nije vredelo. Zauvek je zaspao. A porodično okupljanje se desilo u subotu. Padala je kiša. Svi smo došli. Njega više nije bilo.

***

Jako je teško pisati o nekome s kim smo provodili malo vremena. I o nekome koga smo beskrajno mnogo voleli i poštovali.

Na svoj način je obeležio moje odrastanje, moju mladost. Uticao je velikim delom na mene.

Ovo je još jedna rana na srcu. Još jedan bol.

***

Deda, možda sada jašeš one konje vrane, možda pišeš još jednu knjigu, možda..možda..Želim da znaš da te pamtim, da se trudim da budem objektivna, da nikad ne želim nešto što nije moje. Pišem deda, i bavim se pomalo politikom.  Volim te i nemoj da se svađaš sa babom. Pusti je da „divani madžarski“ a ti imaš tu društva za šah..i previše..

***

Od te mračne 1995.godine do najgore 1999.godine, gubitke više ne brojim. Više sam gubila. Sem sestrića rođenog te 1999.godine ništa mi se lepo nije desilo.

***

Treća crtica boli isto kao ove dve..

3 thoughts on “Druga crtica, deda

  1. Ja svog dedu, tog koji zaslužuje ovakvu priču, nisam upoznala. Ali se dugo kanim da ga stavim u jednu priču, kažem zaslužio je, a ti si me samo ubedila da požurim.
    Inače, osnovna stvar koju ti želim reći, još od sredine teksta, jeste ovo – jesi li primetila,da ljudi koji su zauzeli oteto, nikada u životu ništa nisu stekli. Oni, kojima je otimano, to što su sticali, i njihovi potomci zajedno sa njima, kasnije su iznova sticali. I to je njihovo najveće bogatstvo, što rade i stiču, a ne otimaju.
    Mojoj porodici nisu otimali tako, osim ono malo što s emoglo oteti po selima, od siromašnih seljaka. Moj deda, taj koji zaslužuje priču, napravio je tri kuće. Sve uz muku i odricanje. Toliko ih je napravio i moj otac.
    Nama ništa niko nikada nije poklanjao. Još manje , daleko bilo, da smo nešto tudje oteli.
    Mislim da neko, gore, sve to vidi.

    1. Da, primetila sam. Ne kaže se za džabe „oteto prokleto“. Samo pošteni ljudi mogu da izgube i ponovo steknu sve. Napiši priču o tvom dedi. Rado ću je pročitati i obavezno ostaviti komentar.
      Hvala što si ovde <3

  2. Радо, расплакала си ме јако… Саосећам са тобом у свакој речи, надам се да ћеш кроз овај коментар осетити поштовање, саучешће и разумевање… Не знам шта бих ти још рекла, мало сам без текста…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.