Dnevnik jedne samoće, prvi deo

Jedna zima-dan prvi, decembar

Danas sam čistila sneg ispred ulaza. Komšinica sa prvog sprata, ona brbljiva Mara, komentarisala je nešto u stilu „Jadna ona, nema u kući nijedno muško da joj čisti sneg“. Prećutala sam. Rekla sam sebi, Anđelka ćuti. Šta da joj kažeš, posle će cela zgrada da bruji. Ma, nema žena drugog posla, samo brblja, tračari. A ja svojim očima videla da je i ona čistila sneg. Onaj njen Pera po ceo dan u kafani. Neka rade šta hoće, njihov život me ne zanima. 

U kancelariji su pravili spisak za novogodišnje paketiće za decu zaposlenih. Prijavila sam Danu i Snežu, devojčice mog brata. Obraduju se uvek tim paketićima, a i ja im kupim još nešto za Novu godinu i Božić.

Posmatram sa prozora kako pada sneg. Sutra opet čišćenje. Jedva čekam lepo vreme. Ovo čišćenje mi već postaje naporno. Rasporedili smo se u zgradi da svako od stanara čisti sneg, ujutru, u podne i uveče. I meni uvek zapadne čišćenje ujutru, pre polaska na posao.

Samoća sve više počinje da me guši. Ne znam kako da se izbavim iz nje sa ovih četrdeset i nešto. Dobro, farbam sede, lepo se oblačim, pazim na sebe, ali niko me još nije zvao na kafu, od onog dana kada je naš novi vozač u preduzeću pokušao da me siluje u službenim autu. Od tada sam opreznija.

Doček nove godine

Napravila sam rusku salatu, kupila malo mesa i ispohovala ga i sada je još na redu torta. Svratiće mi dve drugarice predveče, a sutra brat, snaja i deca. Malo sam ukrasila stan. Jelku ne kitim. Šta će mi? Vrtim se po praznom stanu. Evo, napravih i fil za tortu. Upalim televizor, kad ono ista lica od prošle godine. Samo se menjaju pesme i garderoba. I filmovi, mada daju uglavnom reprize. Ah, već je pet. Odoh da se istuširam. Još malo pa stižu moje drugarice na rusku, na kafu i malo ćaskanja.

Pre dve godine sam čekala Novu godinu sa Sašom. On je sada u Kanadi. Zašto nisam otišla sa njim? Šta me je u tome sprečavalo? Grobovi predaka, brat, posao ili moja osobenjačka narav. Ko će ga znati!

Ponoć

Gledam vatromet sa terase. Čestitam mom papagaju početak još jedne godine. Zamišljam želju. Ove godine da se rešim ove samoće. Samo to ako može. Ne mogu da tražim sedmicu na lutriji. Šta će mi velike pare da ih trošim sama.

Oh, šta ću da radim ovih par dana u stanu? Dobro, jedan dan kod brata na ručak, a ostala tri? Što se nisam prijavila da dežuram za praznike? 

Ne mogu više da pišem dragi dnevniče. Oči mi se same sklapaju, od jutros sam na nogama. Trebalo je ići u samoposlugu, pa na pijacu za ren, pa opet po piće. Umorih se. Odoh da sanjam neke bolje dane.

– Nastaviće se –

3 thoughts on “Dnevnik jedne samoće, prvi deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.