Dnevnik jedne samoće, drugi deo

Proleće

Dočekah ja i ovo proleće sama. Zima je bila, zima je prošla. Nema više čišćenja snega, onog leda na ulicama, dečijih zimskih čarolija. Nema rukavica, ni kapa, ni džempera koji te nerviraju.

Od juče radim na novom radnom mestu. Ista firma, ali druga kancelarija, drugi posao. Prvi utisak je pozitivan. Sasvim je dobar posao, i kolege su spremne na saradnju i na veselo ćeretanje u pauzama posla.

Moji su me opet pitali da li hoću da pređem kod njih, da mi bude lakše i da ne budem sama. Ma neću, rekoh, samo bih bila na smetnji kao stara tetka usedelica. Nije im pravo što neću da se preseljavam kod njih.

Leto

Ove godine sam uspela da na vreme skupim novac za letovanje i eto me u mom omiljenom Herceg Novom. Kod istih sam gazda kod kojih sam bila i ranije. Apartman, klima, sve full oprema, a za mene popust kao za gosta koji ovde dolazi petu godinu po redu. Sunčam se, kupam se, razgovaram sa konobarima iz kafića u kome sam skoro pa inventar. Jedan mali Miša koji svakog leta dolazi iz Kraljeva da konobariše tu na moru, rekao mi je sinoć da se jedan izvesni gospodin raspitivao za mene. Ah, morska avantura, što da ne? Upoznaću sutra tog Nenada.

Sa Nenadom, advokatom iz mog grada, vitkim i zgodnim pedesetogodišnjakom šetam svake večeri. Razmenili smo brojeve telefona, pošto odlazim prekosutra. Bilo je ovo lepo letovanje, nisam sama šetala desetak i više dana po šetalištu.

Jesen

Brbljiva komšinica Mara se smeje kad me vidi da idem do poštanskog sandučića, i smeje se kad vidi da se sapletem gledajući u mobilni. Ne pazim gde idem, gledam da li imam poruka. Nenad se ne javlja. Hm, možda je to stvarno bila samo morska avantura, a ja glupača verovala da je nešto više. Da može da bude nešto više.

Vratih se u rutinu. Radim, viđam se sa prijateljicama, izađem ponekad na piće sa kolegama sa posla. Nije mi dosadno. No ipak, neki crv u glavi mi rovari. Ne da mira. Još jedna samotna godina. Rođendan bez onog poljupca i bez reči „Volim te“. Fali mi ljubav. Tražim li mnogo?

Zima

Dođe ova zima iznenada, bez neke najave. Opet se u zgradi pravi raspored čišćenja snega. Ovog puta ja čistim popodne. Blago meni, čim dođem kući lopatu u ruke. Ali bolje je nego da posle idem na posao. Ovako se fino istuširam kad se vratim i pravac na TV ili knjiga u ruke. Do novog dana, istog kao što je bio i prethodni.

Dobih poruku od Nenada. Hoće da popijemo kafu negde. Užurbano se spremam, kao neka klinka.

Prođe dva meseca od početka Nenadove i moje veze. Postaje sve stabilnija. Više ne čistim sneg sama. Neću ni Novu godinu da provedem sa drugaricama koje sede kod mene do deset a onda kreću u provod. Nisam više sama!

****

Samoća ponekad prija. Nije lepa kada je naš stalni pratilac. Čovek je rođen da bi bio socijalno biće. Da živi u zajednici. Da nije tako, svako bi živeo sam, i samo u određenim situacijama imao bi komunikaciju sa drugim ljudima-posao, kupovina, banka, poneki prijatelj…

Ljubav je smisao života. Potreba da se voli i bude voljen. Najlepše je ljudsko osećanje o kome su napisane brojne pesme, zbog koga se ratovalo, umiralo.

Samoća, sama po sebi, nema smisla ukoliko traje. U redu je kreativna samoća, i samoća kad želimo odmor od svih..ali živeti u samoći je strašna stvar. Zato postoji ljubav da je spreči, da je leči 🙂

4 thoughts on “Dnevnik jedne samoće, drugi deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.