Devojčica koja je ćutala…

Plac četiri ara. Kuća, veliko dvorište, cveće, orah i oko njega sto od pruća i četiri velike stolice. Na dnu dvorišta kućica za psa sa jedne i šupe sa druge strane. Pored njih je i garaža, mnogo kasnije pretvorena u sobu.

Dok je bila sasvim malena, devojčica je verovala da živi u manjem dvorcu, i da su svi oko nje dobri i nežni. I jesu bili nežni, jer je ona bila bolešljiva. Imala je gomilu igračaka i kada je čula da će dobiti sestru, nije joj bilo baš pravo. Nije navikla da deli igračke, slatkiše, ljubav sa nekim drugim.

Kada se sestra rodila, postala je sav njen svet. I radovala se svakom bebinom smešku i prvim rečima i koracima.

Tada je shvatila da olujni vetrovi često duvaju u njenoj kući, u njenom dvorcu. Ćutala je dok je sakrivena ispod jorgana uveče, slušala svađu, pijani glas, lupanje vratima, otvaranje i zatvaranje velike kapije. Kada bi čula i veliku kapiju, znala je da je tata odlazio nekuda automobilom. Čula je babino gunđanje, mamine jecaje, dedin glas koji je molio da se smire.

Ćutala je tada i samo želela da njena sestra mirno spava, da se ne probudi.

To su najranija devojčicina sećanja. Znala je da mora da ćuti, kako ne bi i zbog nje ili njenog plača, nastala svađa.

NASTAVIĆE SE

2 thoughts on “Devojčica koja je ćutala…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.