Dečak bez imena

Na obroncima malog grada smestilo se nekoliko kuća. Na poslednjoj kući u nizu krov se urušio. Sa njim i odžak. U dvorištu, bez ograde, ležao je mršavi pas. Na konopcima, između dva drveta, tek opran veš.

Kiša je počela da pada i žena je istrčala napolje, da pokupi veš. Zatim je ušla i počela da viče:

– Hajde sine, ustaj, vreme je da kreneš. Znaš da moraš.

Dečak smeđe, raščupane kose protrljao je oči. “ Zar je već dan? upitao je majku.

– Jeste, evo ti parče hleba i margarina, pojedi to pa kreni.

– I po ovoj kiši?

– Dobićeš tatinu kabanicu. Ona će te štititi od kiše.

Bez pogovora dečak je pojeo parče hleba. Obukao je poderanu trenerku i duks veći od njega. Na noge je obuo neke čizme, izlizane od silnog nošenja. Kabanica, tri, četiri broja veća, visila mu je i činilo se da ima pelerinu.

Poguren, polako je izašao iz kuće na kišu. Znao je da mora da ide. Kako drugačije majka da kupi hleb, pasulj, krompir? Kako ako ne donese kući novac.

***

Putem do grada razmišljao je o svojoj sudbini. Otac u zatvoru, ubio je nekog čoveka u kafani, dok su se kockali. Majka, sitna, nežna žena, ostala je da gaji njega i njegovog bolesnog brata. Sestra se rano udala i otišla u drugi grad. Ponekad, vrlo retko je slala pakete. Tada je jeo kolače. Majka nije imala novca da ih pravi. Sređivala je tuđe kuće za male pare, a on..on je morao da prosi na glavnom trgu. Tako su živeli, sa malo para. Tek toliko da jednom u dva meseca majka kupi voće, kad se zatvara pijaca i komadić mesa za brata koji je bio nepokretan. Takav je i rođen. Nepokretan i stalno bolešljiv.

Razmišljajući o tome kako je najmlađi sin kome majka nije dala ni ime, jer nije imala novca za taksu kod matičara, dečak je stigao do trga.

***

Stao je na svoje mesto. Pružio je ruku. Prolaznici su brzo prolazili pored njega, žureći da se sklone od kiše.

Počeo je da plače. Danas ništa neće zaraditi. Majka će biti ljuta.

***

Ušao je u lokalnu kafanu da se malo ugreje. Gazda ga poznaje i neće ga oterati. Ljudi su pili pivo, rakiju, kafu. Pričali su između sebe. Pružao je ruku obilazeći stolove. Dobio je nešto para. U dubini te sale sedeo je čovek neobično obučen. Tako se meštani nisu oblačili. Odelo, kravata, fine cipele, kišobran pored njega, puno papira oko njega.

Uplašio se stranca. Želeo je da izađe iz kafane i da ga ovaj ne vidi.

– Dečko, priđi kod mene, pozvao ga je stranac.

Oborene glave polako je došao do njegovog stola.

– Da li si gladan, kako se zoveš? Stranac je posmatrao njegovo malo telo u ogromnoj kabanici.

– Nemam imena.

– Pa kako te zovu tvoji?

– Majka me zove „sine“, a brat i sestra „bato“.

– Sedi kod mene.

– Ne smem da sedim sa nepoznatima.

Čovek se nasmejao. Obećao je da će mu se predstaviti, i da će mu reći ko je i šta je, samo da sedne za sto.

– Vi ste znači novinar! Prodajete novine!

– Ne, ja ih pravim. Slučajno me je kiša ovde zaustavila, krenuo sam da pišem nešto o obližnjem selu.

– A što ste tako obučeni?

– Navika dete. Nekad sam bio šef, a sada sam običan reporter. Ma hajde ti meni za ljubav da nešto jedeš.

***

Stranac je posmatrao dečaka koji je jeo ćevape, pomfrit i pio sok. Na kraju mu je naručio i palačinke. Odavno dečak nije ovako obilno jeo.

Kiša je prestala da pada. Dečak se zahvalio na ručku i hteo je da ode.

– Stani..vodi me kući, pisaću i o vama, o tebi i tvojima.

– Mama će se ljutiti što dolazim praznih džepova.

– Evo, da li je dovoljno za danas? Čovek mu je pružio tri novčanice od po hiljadu dinara.

– Nemojte gospodine, to je mnogo.

– Nije mnogo. Nemam više ništa, moram da podignem nešto sa bankomata.

– To je onaj aparat iz koga izlazi novac?

– Da. Hajde da ga nađemo, pa idemo tvojoj kući.

****

Majka je u dvorištu ponovo prostirala veš. Videla je u daljini automobil. Stao je u blizini njihove kuće.

Čovek je išao prvi, za njim dečak bez imena.

****

Majka je plakala dok je služila kafu gostu. Imala je kafu, da popije tek da zadovolji želju, i ako im dođe neko.

Ispričala je novinaru sve. Celu svoju sudbinu. Od početka do kraja. Kako se mlada udala za lepog mladića ne znajući da voli kocku i da se tuče. Kako je rodila troje dece, i nije imala novca da plati taksu, kako bi njen sin imao ime.

– A kako bi voleo da se zoveš?

– Duško.

– To je lepo ime. Uskoro ćeš se tako zvati. I krenućeš u školu. Obećavao mu je čovek od koga je dobio veliki novac danas.

***

Te večeri, dok se mrak spuštao majka je, po prvi put bila srećna. Dugo, predugo je nije video nasmejanu.

– Dule moj, sve će biti u redu. I ja ću naći posao, pravi, i ti ćeš u školu, pametan si. Popravićemo i krov, i celu kuću. I za Slavka će biti dovoljno. Treba mu jedan lek, nikako da ga kupim.

***

Majka i sin su osećali da im stižu bolji dani. Jedan susret im je promenio život. A dečak bez imena, Duško, konačno će ponosno nositi svoje ime. I učiće ono o čemu je sanjao.

****

Verujte u nemoguće. Čarolija života stigne iznenada i do vas. Ne žudite za luksuzom. Neki ljudi žive u kućama bez krova. Neka deca nemaju ime. Ne zaboravite to. I kad god možete da pomognete, pomozite. Neke ranjene duše biće vam zahvalne.

5 thoughts on “Dečak bez imena

  1. Hm, teško je u kratkom komentaru reći sve, ali ima dece koje koriste kao male robove da rade na ulici, njima dati novac je malo, njima treba duštvo da pomogne da ih izbavi iz kandži ljudi koji ih teraju na to.
    odličan tekst, Slažem se da treba pomoći bilo kome koliko možemo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.