Dani smeha i tuge

Posle mnogo smeha dođu dani suza. Kada suza više nema nastaje tišina. Tišina koja boli.

Postavljaš sebi pitanja i podpitanja, i hiljadu zašto ostaje bez hiljadu zato.

Kaješ se. Duša te boli. Kasno je da bilo šta promeniš. Ćutiš. Puštaš bol da te obuzme celu, trpiš ga. Nosiš ga svuda sa sobom.

Greh je što nisi volela više i bolje. Što nisi bila nežnija. Što si pravila probleme i oko sitnica.

Ne postoji mogućnost da ti se pruži nova šansa. On je daleko, među Anđelima.

Želiš da odeš i ti, da mu se pridružiš, želiš da ponovo budeš srećna. Ne razmišljaš da možda nećeš tamo biti sa njim, da nećeš postati Anđeo jer to nisi zaslužila.

Tišina. Ćutiš. Ne znaš ni sama šta da kažeš i da li su uopšte potrebne reči. Stoje negde duboko u srcu zakopane. Reči koje nisi izgovorila, a želela si.

Kažnjavaš samu sebe. Uvukla si se u ljušturu samoće. Plašiš se da ponovo zavoliš. Strepiš da li ćeš voleti mnogo, i da li ćeš biti voljena.

Nemaš hrabrosti. Ostala je u nekom drugom životu.

Zato ćutiš i zato tišina boli. Da li ćeš nekada pronaći snagu da se pokreneš, i kada? Ili ćeš ostati zaključana u hodnicima sećanja?

Ne znaš. Ćutiš i tišina te boli.

2 thoughts on “Dani smeha i tuge

  1. Borba sa savešću je najteža… Savest boli i prati čoveka u stopu. Strah od novog početka, samoća koja ovladava čini u nama neku ličnu blokadu u glavu i bojazan kako će biti ako nekom predamo srce svoje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.