Dani bez tebe

“ Dani bez tebe, sve su tužniji…“ čuo se glas Mladena Vojičića Tife na njenom CD plejeru.

Po ko zna koji put listala je fotografije sa mobilnog telefona. Ona i on u luna parku, ona i on na Avalskom tornju, u šetnji Košutnjakom. U restoranu, na njegovom rođendanu, on umazan šlagom…ređaju se uspomene i ona ne prestaje da plače.

Šest godina njega nema, a ona tapka u mestu. Život joj se sveo na posao-kuću-posao i povremeni odlazak u hipermarket da kupi hranu koja obično propadne i u frižideru.

Slabo jede. Mnogo puši, pije litre kafe i tek da bi preživela gricka krekere. Na tome živi.

Stevan je poginuo kada je bila u trećem mesecu trudnoće. Izgubila je bebu od bola i šoka.

Roditelji su je molili da se vrati kod njih. U velikoj kući na nekadašnjoj periferiji grada uvek ima mesta za nju.

Svekar je bio ljubazan prema njoj prve godine kada su izgubili Stevana. Svekrva ni tada nije želela da je vidi. Nikada nije odobrila njihov brak. Verovala je da Stevan zaslužuje lepšu i bolju suprugu od nje.

Brat joj je slao garantno pismo iz Sidneja kada je prošlo tri godine od Stevanove smrti. Predlagao joj je da počne novi život daleko od svih. Od uspomena i od ljudi koji je ne vole. Nije prihvatila njegov poziv.

Na poslu su je sažaljevali zbog gubitka muža i bebe. Kasnije su je ogovarali čim bi stala da popriča sa nekim kolegom. Nerviralo ih je to što ona napreduje u karijeri, i što ne izlazi na sedeljke vikendom i u kafiće posle radnog vremena.

Niko od svih njih nije mogao da razume njen bol. Izgubila je Stevana i izgubila je dete njihove ljubavi.

Te večeri, dok je slušala Tifinu pesmu donela je odluku. Most. Skok na beton.

****

Veče je bilo toplo, majsko. Prijatno za šetnju. Posmatrala je zagrljene parove, i mlade roditelje koji su sa decom žurili kući.

Čekala je da svi oni odu. Misleći da je ostala sasvim sama na mostu, uhvatila se za ogradu i gledala dole.

  • Nemoj, to nije rešenje! uzviknuo je mladić koji je stajao nedaleko i ko zna koliko dugo je posmatrao.
  • Ostavite me na miru. Ne mogu više da živim. Život je izgubio smisao.
  • Ne radi to, molim te…
  • Ko ste vi, šta hoćete od mene?
  • Ja sam stajao na mestu gde ti sada stojiš i skočio sam. Nisam poginuo. Okreni se.

Tada se okrenula i ugledala čoveka u invalidskim kolicima. Nije mogla da mu odredi visinu pošto je sedeo, nije mogla jasno da vidi lice jer je pao mrak…

  • Hajdemo odavde, vodim te na piće, potrebno ti je. A i meni posle ovoga što sam sada video.

Odmakla se od mesta na kome je stajala i prišla čoveku.

Sedeli su u nekoj lokalnoj kafani blizu mosta koja je radila celu noć. Saznala je da je Vladan, kako se zvao muškarac u kolicima, bio nekada direktor privatne firme. Imao je ženu i sina. Poginuli su u saobraćajnoj nesreći, baš kao i njen Stevan.

Vladan joj je rekao i da je imao nervni slom, i da je pre skoka sa mosta još jednom pokušao da se ubije.

U bolnici, gde je saznao da nikada više neće hodati, upoznao je mnogo ljudi. I svi su imali tužne priče, dodao je..ali znaš Nataša, ti ljudi su se ponovo šalili i smejali. Bili su srećni što su živi. Zavoleli su život uprkos bolu.

****

Vladan i Nataša su se viđali bar jednom nedeljno. On je sada radio kao programer, pravio je programe za velike kompanije i vršio obuku za rad na računarima starijim ljudima i deci.

U radu je našao spas, ali mu je nedostajalo društvo. Prijatelji su imali svoj život, porodicu, decu i retko ih je viđao. Roditelji su bili brižni prema njemu posle nesreće, ali je odlučio da se vrati u svoj stan i da se trudi da živi normalno koliko mu zdravlje sada dopušta.

Bol ih je spojila i želja da napuste ovaj svet. Postali su nerazdvojni.

Dugo je vremena bilo potrebno da započnu vezu. Ljubav je nedostajala oboma.

*******

Danas Nataša ne sluša tužne pesme. Oseti peckanje u grudima i zaplače, ali je Vladan tu da pruži utehu.

Ljubav nastala iz bola, iz srca ranjenih duša živi najduže…pisalo je u nekom romanu koji je Nataša davno čitala. Te reči su bile tačne.

****

I kada nas oluje lome, ima nade. I kada mislimo da treba da okončamo svoj život bez smisla, nešto će se desiti, nešto lepo što će promeniti pogled na život i svet oko sebe.

Ljude koje smo voleli i koji nisu više sa nama, čuvamo u srcu. Ne zaboravljamo nikada. To ne znači da ne smemo ponovo da volimo.

Ljubav je snaga koja nas pokreće. Daje hrabrost i potrebna nam je. Zato glavu gore, kad loše krene..biće bolje, treba verovati da biće bolje…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.