Dan Republike

Danas je dan države koja više ne postoji. Dan koga se sećam po sledećem: nije se išlo u školu nekoliko dana, išli smo kod babe i dede u selo na svinjokolj, mama je pravila tortu i rusku salatu.

Ovo su prve asocijacije kada pomislim na 29 novembar. Sledeća asocijacija je pesma grupe „Zabranjeno pušenje“.

Danas će se o Jugoslaviji pričati na društvenim mrežama, na nekoj od televizija, stari jugonostalgičari će se okupiti, jesti, igrati i pevati, a biće i onih koji će obići Brozov grob.

Zašto se bolje živelo u doba SFRJ? Ko je sve bolje živelo? Zna li se broj onih koji su stradali od ruke komunističkog režima?

Bolje, tačnije normalno se živelo zato što je to bilo doba progresa i živelo se dobro u celom svetu.

Bolje od srednje klase živeli su komunistički funkcioneri.

Srbi i danas žale za tom državom. Žale i što više nema „druga“ Tita.

Zašto je to tako? Zašto kao narod, žalimo za propalom tvorevinom koja i nije trebala da se pravi? Više je štete napravila nego što je dobrog donela Srbiji i Srbima, ali i drugim narodima.

Da se nije formirala ta Jugoslavija one davne 1918, pa nadalje za vreme drugog i posle drugog svetskog rata, možda danas ne bismo imali ratove na ovim prostorima. Ne bi sigurno bilo ratova devedesetih. Svako bi bio na svome, kao što je sada. Možda bismo živeli bolje i drugačije.

Muči me pitanje idolopoklonstva. Zašto ljudi još vole Tita, zašto i od današnjih političara prave idole?

Nikada mi to neće biti jasno.

3 thoughts on “Dan Republike

  1. Ja ipak ne mogu da ne primetim da je taj Tito od ničega pravio nešto. Ljudi su „radili“ nešto, imali neki cilj, gradili, počinjali iznova, nije bilo glupo otići u radne akcije zarad zajedničkih ciljeva. Danas imamo mnogo više, a znamo samo da kukamo i čekamo da nas zadesi neko čudo i da nam bude bolje. Ciljevi su isključivo sebični i lični. Da je bilo mračnih strana, čula sam i tih priča. I jeste fenomen da patiš i kukaš za nekim ko te strpao na Goli otok recimo. A bilo je toga… Taj deo ni meni nije nikad bio jasan.

  2. Blaženka, posle drugog svetskog rata zemlja je bila uništena, tačnije, u bombardovanjima i tokom rata stradali su ljudi, ali i kuće, zgrade, mostovi, fabrike, putevi..I nismo bili jedina zemlja koja je popravljala i pravila nove puteve i ostalo. Tito je imao podršku istoka i zapada, svih saveznika u izgradnji nove zemlje. Naravno da su svi bili motivisani da idu na radne akcije, da grade, zidaju, jer su želeli da žive u lepšoj i boljoj državi. Rat koji je doneo mnogo žrtava ujedinio je narod, svi su imali zajednički cilj. I bili su solidarni.
    U svim zemljama u kojima se vodio rat gradilo se i popravljalo. Zato kažem da je to bilo doba progresa.
    Danas se promenio mentalitet naroda. Možda smo sebični i možda smo egoisti, ali seti se atmosfere koja je vladala tokom bombardovanja 1999.godine, ponovo smo bili solidarni i pokazali zajedništvo, i tokom poplava prošle godine isto se desilo. Znači, kada se dešava neko zlo, svi smo ujedinjeni..zašto je to tako ne znam. Što se tiče loših stvari komunista, pisala sam malo na drugom blogu davno, mogu i da ponovim tu priču, da dopunim novim saznanjima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.