Dan Republike

Danas je rođendan drugarici sa kojom sam se nekada družila. Život nas je razdvojio i više nismo u kontaktu.
Na današnji dan slavio se Dan republike. Zemlje koja više ne postoji. Nisam jugonostalgičarka i sa pomešanim osećanjima se sećam ovog praznika.
„Slavili“ bismo ga nekad u Beogradu, u našoj kući uz tortu, rusku salatu, pečenje. Bila sam srećna zbog mini raspusta.
Bilo je i godina kada smo išli u selo kod maminih roditelja. Svinjokolja 🙂 vrući čvarci sa hlebom zvanim dvojka-onim srednje velikim kakav se pravio
u tom vojvođanskom selu. Bogat ručak sa obaveznom salatom od barenih paprika. Bilo je tu i torte i raznih kolača koje je baba mesila dan ranije.

Davna vremena koja danas nazivamo srećnim i lepim.

Moj deda, mamin otac bio je komunista koji je zadnjih godina, pre smrti, slavio svoju krsnu slavu. Razočarani komunista.

I ne mogu danas da se ne setim dede, tatinog oca, koji je posle pobede partizana, predugo čekao da dobije svoju ličnu kartu. Nije imao pravo ni na bonove za hranu iako je imao troje dece.

Dedinoj porodici su sve što su imali oduzeli ti partizani, komunisti.

Da li je to bilo ono pravedno, demokratsko društvo o kome se pričalo na zasedanju Avnoja 1943.godine?

Ne, nikako nije bilo ni pravedno, još manje demokratsko.

Nije porodica sa dedine strane bila jedina kojoj je nešto nacionalizovano, bilo ih je na hijade i hiljade.

Ni dan danas ne znam pionirsku zakletvu koju smo svi morali da znamo. Deda, mamin otac, nikada se nije ljutio na mene zbog toga. I njegovoj porodici su uzeli zemlju, i konje vrane i sve što je imao viška u kući.
Nisu pobednici bili pravedni ni prema svojima.

Išla sam kao mala subotom na časove veronauke. Razbolela se jedne godine kada sam trebala da učestvujem na priredbi povodom Svetog Save.

Znam, ova moja pomešana sećanja nemaju veze sa današnjim danom. Prenosim ih ovde da bi bila sačuvana od zaborava.

I zaista, ovaj datum sam volela zbog mini raspusta, torti i kolača i divnih čvaraka i hleba zvanog dvojka. I na prvom mestu zbog toga što moji roditelji tada nisu radili, pa je cela porodica bila na okupu.

I samo zbog tih stvari pišem danas. Ne zanima me istorijski i politički značaj današnjeg dana.

Fotografija preuzeta odavde

9 thoughts on “Dan Republike

  1. Da li je to bilo ono pravedno, demokratsko društvo o kome se pričalo na zasedanju Avnoja 1943.godine?

    Ne, nikako nije bilo ni pravedno, još manje demokratsko.

    na ovo -moram moja Rajka:

    koliko je bilo pravedno i demokratsko? Taman koliko je moglo…
    Vidi koliko je pravedno & demokratsko danas na primer? Kada je Srbija i srpsko društvo slobodno svih stega. Nema zle ideologije da je ograniči. E taman toliko.

  2. Uroše, prvo, hvala za komentar 🙂 Što se tiče pravednosti i demokratije, o tome je bilo reči na tom zasedanju Avnoja 1943? I šta bi-ukide se demokratija, toliki glumci i umetnici izgubiše građansku čast, izbori-ćorava kutija i sl…
    Borba za pravedno i demokratsko društvo traje i danas. I trajaće još dugo..plašim se.
    Možda kao narod još nismo spremni na istinsku demokratiju i bolji, normalan život..ko zna..
    A ja se još sećam hleba dvojke, čvaraka, ruske salate, torti i kolača- prava izjelica :)))

    1. 🙂

      stavi se u kožu… bilo kog te 1943. I kako ukida „demokratiju“

      I prenesi to osećanje – danas? Da ukinešovu demokratiu danas.

      Razumeš?

      1. Uroše, ne mogu da se stavim u kožu tog nekog iz 1943.godine. Hmm..kad bolje razmislim, da postoji vremeplov 🙂 i da sam u 1943.godini ne bih bila na tom zasedanju već na sasvim drugoj strani 🙂
        I kad već pričamo o demokratiji, bila je u Srbiji od 2000-2008…posle vremena Ante Markovića, najbolji standard je bio za vreme V Koštunice, nevažno šta misliš o njemu. Pričam o STANDARDU običnih ljudi. A bilo je i demokratije sve do 2012.i dolaska na vlast sadašnje garniture…

  3. Ako nista drugo postojala je drzava koja je imala svoj dan i svoju drzavnost punog kapaciteta. Danas i ne znamo sta slavimo i nije ni senka onoga sto mi pamtimo.

    1. Slobo, i danas Srbija ima svoj praznik-Dan državnosti. Slavi se bez obzira ko je na vlasti.
      Naravno da nije ni senka nekadašnjih slavlja ali danas je standard loš…Svi loše živimo, samo malecki broj ljudi živi sjajno, onaj mali procenat političara i biznismena.
      Da li će se i kada poboljšati životni standard građana ne znam..videćemo..

  4. To sa svinjokoljom je izgleda bilo uobičajenije nego što sam mislila. Mi smo išli kod kuminog strica u jedno selo blizu Maribora, svake godine u to vreme.

    Inače, ništa protiv stream-of-consciousness tekstova. Kad sećanja naviru, jedno za drugim, najbolji je baš takav pristup.

  5. Evo, da ostavim komentar i ovde pošto vidim da se ovde komentarisalo, a ne fb nije.
    Podsetiću da je 1943. u toku bila revolucija! Zna se šta je revolucija, nasilna smena vlasti, i čemu onda iščuđavanje zbog nacionalizacija i otimanja. To su odlike svake revolucije, počev od Francuske revolucije pa na dalje.
    Jako su kompleksni istorijski dogadjaji koji su doveli do te revolucije, nije narod živeo u bajci izmedju dva rata. Kapitalisti su se obogatili na grbači naroda. I šta je trebalo da urade ti partizani? Da li su možda trebali da grade parlamentarnu demokratiju u uslovima totalne borbe svih protiv sviju na osnovu vere, nacije i ideologije, sa strankama koje su sve do jedne bile nacionalističke, a sa svežim sećanjima na masovne pokolje? Ili da se vrate svojim spaljenim kućama i da čuvaju svetost imovine bogataša, ratnih profitera, kolaboracionista i fašista? Da ne oduzmu sve onima koji su za 20 godina, u dva puta okupiranoj Srbiji u kojoj je izginulo pola muškog stanovništva, napravili bogatstvo? Ne, imali su moć, legitimitet, osećaj za politiku i državotvornost da to ne urade. U suprotnom bi ih izradili brže nego što su ostaci Miloševićevog režima preveslali petooktobarce. I zato su poražene klase nacionalista, šovinista, tajkuna i kolaboracionista morale da sačekaju da Josip Broz i njegova ekipa i fizički umru. A svojih petnaest minuta slave, koji traju već 25 godina, dočekali su devedesetih. Kada se slomom socijalizma i novim usponom nacionalizma, dogodila kontrarevolucija. Sva tragedija koja nam se u protekle dve decenije dogodila izraz je ove istorijske osvete poraženih. Dakle, poraženi su izveli kontrarevoluciju čije plodove zanjemo i danas.
    p.s. Ja se nešto ne secam tog enormnog procvata za vreme Koštunice, mozda je nekim slojevima bilo sjajno, meni i mojoj porodici nije, i zato ne razumem pohvale na racun tog slabog politicara koji se skrivao od stranih poseta i pravio da je neobavesten, da ne govorim o mitingu “ Patike za Kosovo “ i ostala nacionalistocka ludila. Ne znam kako ali meni je taj “ procvat “ promakao.
    Mislim da se ovaj put mogu sloziti sa Slobom, bila je to velika drzava sa praznicima, i standardom. Moja secanja su lepa. Lepo detinjstvo, letovanja na Jadranu, zimovanja, ekskurzije, tja ko mi je kriv kad sam srpski gubitnik tranzicije kako smo eufimisticki nazvami. Svi mi koji se u turbulentnim vremenima zla nismo snasli. Stoga rado gledam doku filmove o SFRJ, citam istoriju Jugoslavije koju pisu moji profesori sa katedre jer je to provereno. Poslednje sto sam citala je naucni rad o broju Domova kulture koje su komunisti podigli, impozantna brojka. To danas ovi demokratski, liberalno-kapitalisticki smaraču na vlasto ne mogu ni da okreče. Gledam i video klipove na YouTube-u, mislim da nijedna drzava nije imala tako lepe i optimisticne pesme.
    Diskusije sluze da se nesto nauci i razmene misljenja. Uostalom, Jugoslavija je mrtva, i neka pociva u miru. Nije bila dovoljno jaka da odolu istorijskim izazovima i da opstane. Desava se i najboljima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.