Daleko je Amerika, sedmi deo

Momci iz obezbeđenja suda su zvali hitnu pomoć. Kada sam stigao na ortopediju drao sam se kao magarac. Petar se osmehnuo, prvi put te noći. Sećao se svakog detalja koji se dogodio tog dana. Dok su mu stavljali gips popravljao je vreme i datum na mobilnom, pošto mu je baterija ispala kada je pao. Sve vreme je držao u rukama rešenje o razvodu. Kada ga je gipser pitao šta to drži tako kao da zlata vredi, rekao mu je. Ovaj se nasmejao “ E moj brate, umesto da piješ negde i slaviš što si se rešio mraka, ti si kao kilavko završio u gipsu.“ Petru nije tada bilo do smeha.

Pozvao je Milana i on je uskoro došao po njega. Pomogao mu je i da se smesti na trosed i skuvao čaj, podgrejao jelo i dodao mu fiksni telefon, da bude pored njega. Onda je skuvao kafu. Dok se Milan muvao po kuhinji on je pozvao Slađu. Komšinica sa sprata iznad je videla Slađu dok je dolazila i Slađa joj je rekla šta mu se desilo. Obećala je da će doći da ga vidi i donese mu nešto da jede.

Te večeri su se slatko smejali njih troje- Milan, Slađa i on. Bilo je smešno što je pao na izlasku iz suda.

Sutradan, kada je čuo glas svog šefa kome se javio da je bolestan, više mu nije bilo smešno. Njegovo radno mesto je ukinuto, a poslove je preuzela sekretarica iz organizacije programa.

*****

I eto, tu je, gde je. Bez posla, sa još kilavom nogom. Bez porodice, bez prijatelja, sa F dijagnozama, noćnim morama i sa odštampanim mejlom pozivom da se javi u američku ambasadu, radi razgovora.

Zaista nije znao šta da radi. Komšinica koja je dolazila bar dva puta nedeljno, ta Ceca sa trećeg sprata, uveravala ga je da Amerika nije ono šta prikazuju u filmovima i serijama. Svi ostali, tačnije Milan, Slađa i Miki, ubeđivali su ga da je pravo vreme da iz korena promeni svoj život. Čak su se i posvađali sa njim jer je, po njihovim rečima, nedokazan i tvrdoglav.

Znao je on da u Americi ne teče med i mleko. Dovoljno je čitao i znao o toj zemlji. Ne, jezička barijera nije razlog. Uvek može da se nauči jezik, ako se hoće. A on neće.

Pogledao je na sat. Osam i petnaest. Ceca dolazi sa posla u pola devet. Ta komšinica mu je postala draga. Zbližili su se za tih mesec dana njegovog ležanja. Postali su bliski jer su se otvorili i izjadali jedno drugome. Ona je razvedena, muž je tukao, decu nije imala. Na trećem spratu je živela sama.

Opet sam odlutao u mislima, trgao se Petar, i uzeo je telefon da zove Cecu.

  • Dođi na večeru kod mene. Naručiću picu, koji sok hoćeš da piješ?
  • Jao Petre, ostao si bez posla..ali, ok, naruči mi fantu.

Odlučio je da uz večeru razgovara sa Cecom u vezi Amerike, i u vezi posla o kome je razmišljao celo popodne.

Možda bi on i Ceca mogli da otvore neku prodavnicu zdrave hrane. Lokala je bilo mnogo, cene izdavanja su bile povoljne. Početni kapital..prodao bi ovaj veći stan ili bi ga menjao za manji. I eto novca za početak.

Šta će u Americi kad nikoga tamo ne poznaje. Bukvalno nikoga. Njegovi iz gimnazije su se razbežali devedesetih po Novom Zelandu, Australiji, Nemačkoj, Engleskoj..

Naručio je pice, sredio malo stan i čekao Cecu.

NASTAVIĆE SE

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.