Daleko je Amerika, drugi deo

Dok se vraćao iz Doma zdravlja gde je imao fizikalnu terapiju, Petru se u glavi motao roj misli. Kao roj pčela su ga napadale.

“ E, Petre, Perice, skenjao si svoj život što bi rekli klinci. Ništa nisi uradio kako treba, luzeru jedan. Tri nedelje je prošlo a ti ne odgovaraš na pozive onog kolege koji je i aplicirao za tebe, ne javljaš se nikome, ćutiš kao miš u rupi. Sve si upropastio. Roditelji se u grobu prevrću. Nisi normalan bre, i bolje se ubij sam da te ne ubijaju ti flešbekovi u glavi. Jbte, to je trajno stanje. Do kraja života ne možeš da voziš zbog lilula. „

Seo je na jednu klupu, zapalio cigaretu i pokušao da obrati pažnju na svet oko sebe, potiskujući sve ove misli. Jedva je čekao da dođe kući, popije čaj i jedan Ksalol, pojede sendvič i utone u svoj mali svet. Stvarno treba da se sredim, pomislio je. Devet meseci imam fore da nađem neki posao ili da odem u tu šugavu Ameriku,

****

Kod kuće je upalio radio. Okrenuo je stanicu, ali i tu je bila samo muzika. Sve stanice sada liče jedna na drugu. Muzika, pevaj narode, ko peva zlo ne misli.

Pojeo je sendvič, popio lekić i čaj i vraćao je u glavi film svog života dok je slušao radio JAT, svoju najdražu radio stanicu.

Uskoro puni 45. Skoro pa pola veka. Gde je bio, šta je radio..mnogo i malo, zavisi sa koje se strane posmatra.

Od svoje pete, pa do desete godine, živeo je u Moskvi. Otac je bio direktor jednog gradilišta, i imao je veliku platu. Majka je želela da radi, i radila je kao učiteljica u srpskoj školi, tada jugoslovenskoj.

U Beograd su se vratili kada je pošao u treći osnovne. Tu je od petog do kraja osmog razreda bio odličan, i učio je engleski, pored ruskog. Upisao je gimnaziju, i ponovo bio odličan đak. Štreber. Ali, društvo ga je volelo jer je znao da se šali i na svoj račun. Maštao je da upiše žurnalistiku. I upisao je. A tada, tada se desio rat koji Srbija nije vodila.

Nije zbrisao u inostranstvo, nije imao rodbine tamo, samo očeve prijatelje. Jednog dana je došao poziv da se javi u vojni odsek. I mama i sestra su plakale. Otac je ćutao. „Odluka je na tebi“. Samo je to rekao.

Otišao je i u Bosni proveo devet meseci. Vratio se ranjen u ruku i ranjen u dušu. Počeo je tamo na frontu da pije. Zaradio je i te noćne more, koje je psihijatar kasnije definisao kao PTSP. Nikoga nije ubio, ali je gledao i ubijanja i krađe i ludilo na svim stranama.

Više nije bilo govora da nastavi fakultet. Nije mogao da se skoncentriše. Pod tada jakim lekovima, čije su doze danas drastično smanjene, nije mogao da funkcioniše. Zbog teške depre, bio je tri nedelje u Palmotićevoj.

Kada je izašao, sreo se u jednom kafiću sa Milenom, starom drugaricom. Ponudila mu je posao na jednoj novoj televiziji. Bila je urednik tamo. Dok je on ratovao i bolovao, ona je završila faks i uspela da uđe u ekipu mladih ljudi koji su pravili tu televiziju. Doduše, uz pomoć države, ali nije mu to tada izgledalo strašno.

NASTAVIĆE SE

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.