Da li je neko ukrao ili sakrio empatiju

Nastupiše neka čudna vremena. Vremena u kojima svako gleda samo sebe i svoj interes. Vremena u kojima olako donosimo sud o drugim ljudima, i olako raskidamo poznanstva i prijateljstva.

Vremena u kojima okrećemo glavu kad vidimo da neko leži na betonu ili bežimo sa mesta saobraćajne nesreće „da nas policija ne bi gnjavila“.

O akcijama koje se organizuju putem interneta i medijskih kuća neću. Tu ima više samopromocije nego prave, iskrene empatije.

Ne treba na sva zvona oglašavati da smo pomogli, jer oni drugi koji bi isto tako pomogli nisu u mogućnosti da pomognu, i onda se osećaju loše, nemoćno.

***

Otuđeni jedni od drugih živimo u svom „mikrokosmosu“ i ne zanimaju nas nevolje drugih. Bežimo od problema drugih ljudi, od onih bolesnih, plašeći se da će i nas stići neki problem ili bolest.

Desetak godina unazad nema one obične, ljudske solidarnosti, ne nalaze se reči ohrabrenja za teško bolesne. Stigmatizuju se ljudi sa invaliditetom, ljudi oboleli od side, ljudi sa psihičkim i drugim poremećajima. Isto se dešava i bolesnoj deci.

Da li je neko ukrao ili sakrio empatiju? Da li je to učinilo vreme u kome živimo?

Nije krivo samo vreme u kome živimo. Niko nije ni ukrao, a ni sakrio empatiju.

Zanemerana je u drugi plan, kao i sve one druge vrednosti koje se više ne cene.

Ljudi se podsmevaju onima koji se druže sa stigmatizovanim grupama ljudi.

Postavljaju se konstatacije: “ Aha, druži se sa M, on ima sidu, mora da je i ovaj bolestan čim se druži sa njim “ ili “ Vidi, i ovoj nešto fali čim pije kafu sa ovom „tabletomankom ludom“.

Ne shvataju ti koji se podsmevaju, da oni koji su u kontaktu sa drugačijim od sebe, zapravo gaje empatiju i da žele da pomognu onima koji pate.

Kao u neka pradavna vremena, svi oni koji ne odgovaraju nametnutim standardima teraju se u geto, društvo ih odbacuje kao da imaju kugu ili koleru.

Čak i oni koji su položili Hipokratovu zakletvu nerado pristaju da dolaze u kontakt sa tim ljudima.

Nema empatije. Važno je danas da si in, u trendu, da se družiš sa istim ljudima kao što si ti, i svet je lep, svet je čaroban. Pred stvarnim problemima se žmuri.

Ništa ne sme da naruši onaj „dolce vita“ život kojim živiš. Da li je on stvaran ili je samo maska, to nije važno.

Razmislite, koliko puta ste okrenuli glavu na drugu stranu i niste želeli da pomognete nekome da pređe ulicu jer vam se učinilo da je pijan ili drogiran?

O svemu ovome pišem iz ličnog iskustva. Ne bih da idem u detalje, kako ne bi ispalo da se hvalim, i da se žalim.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.