Cveće od plastike, drugi deo

Tog dana kada je prvi put pozvao na piće, sedeli su u nekom tihom kafiću i pričali. Marina se čudila samoj sebi što priča o svom poslu, obavezama, nedostatku slobodnog vremena. Saša je pričao o tome kako je iz malog mesta došao u velegrad, kako se snalazio, kakav život sada vodi. Posle kafića šetali su Kalemegdanom.

Viđanje svakog petka posle posla postao je njihov mali ritual. Marina je bila opuštena, smejala se Sašinim šalama, zaboravljala je na onaj drugi svet kome je mislila da pripada.

Da ipak ne pripada tamo, rekao joj je Saša prvi put kada je ušla u njegovu malu podstanarsku kućicu, koja se nalazila ne tako daleko od Marinine kuće.

“ Ti želiš da veruješ da si im stalno potrebna-da si neophodna. I dok oni kupuju besne automobile, ti ili ideš gradskim prevozom ili taksijem. Ne pripadaš tom svetu u potpunosti. Služiš im, na finiji način od mene. Ja sam samo običan čuvar a ti ipak imaš kancelariju i cveće u njoj.“

“ A gde pripadam Saša? Oni su smisao mog života.“

“ Smisao tvog života treba da bude tvoja porodica, tvoj dečko, u ovom slučaju ja-nasmejao se..Moraš da nađeš vremena za sebe. Smisao života nije samo u politici.
Tačno, ona nam određuje živote u ovim ludim vremenima, ali porodica, ljubav, dobro zdravlje, mnogo su važniji od te tvoje politike.“

Marina je razumela šta on želi da kaže. Bio je dobronameran, voleo je i želeo je da bude srećna. Da, Marina je do tada sreću tražila samo u beskonačno dosadnim sastancima i u radu sa raznim ljudima od kojih su mnogi bili neprijatni prema njoj.

Saša je počeo da je menja. Tačnije, menjala se ona sama. Sve više vremena su provodili zajedno i nije je više grizla savest zbog neodlaska na neki stranački sastanak.

Saša se razlikovao od njenog bivšeg dečka. Bio je uvek dobro raspoložen, pun optimizma, poklanjao joj je više nežnosti i pažnje.

Uskladili su svoje godišnje odmore i on prvi put nije tog leta otišao u rodno mesto, a tamo je zadnjih šest godina redovno provodio godišnji odmor.

Sada je bio sa Marinom u njegovoj kućici. Posle vođenja ljubavi slušali su pesmu Snežane Savić “ Topolska 18 “ i sve ih je podsećalo na tu pesmu. Rasparene čaše u njegovom podstanarskom stanu, stari kasetofon, tanjir iz koga su zajedno jeli špagete koje je Saša izvrsno spremao.

Posle sedam meseci zabavljanja Marina je dala ostavke na sve funkcije u stranci. Razmišljala je o svom poslu, o porodici, o Saši.

Njeni roditelji su zavoleli Sašu i činio im se kao idealna prilika za njihovu mlađu kćerku. Marinina starija sestra i njen muž su takođe lepo prihvatili Sašu.
Ni njima nije smetalo što je on dečko iz provincije.

I sve je vodilo ka onome čemu streme gotovo svi zaljubljeni parovi-ka braku.

Nastaviće se

1 thought on “Cveće od plastike, drugi deo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.