Crtice za portret života mog, prva crtica

Došlo je vreme da počnem..Moram. Zbog njih..ne sme da ih proguta prašina zaborava. Da, žive u mom srcu, ali ovako će trajati večno.. 

– Obuci se toplije, napolju je hladno!

– Znam tata, evo stavljam i rukavice..

– Neka te vrati sutra kući, da ne brinemo

– Naravno, ljubim te, ćao..

****

Ajde, da odigramo remi, dugo nismo igrali.

Igramo, nas četvoro. Smejemo se.

***

I ja sada postao radnik stranke! Smejao se dok je savijao neke flajere.

Angažovala sam ga da pomogne, bilo je preko hiljadu flajera koje sam uveče ubacivala u poštanske sandučiće.

***

Doneo sam picu od Triše, ustajte! A nas dve klinke i ne spavamo, slušamo na vokmenima neke kasete koje nam je kupio u Sarajevu.

***

Okej, šta je loše ako ne idu dan, dva u školu? Ponedeljak i utorak, pa šta? Nije kraj godine. Opravdaću, objasniću u školi. Ostajemo na Zlatiboru par dana. Vreme je da se odmoriš. I deci treba širina. Vraćam se popodne i sve vreme ću biti sa vama. Ma, rezervisao sam već hotel. Idemo!

***

Pa ja decu ne volim da tučem. Nemoj da psuješ, nije lepo. Ne, od mene ni šamar neće dobiti, ma šta uradile.

***

Bolnica, posle prve ili druge operacije. Ne može da govori. Piše.

Igraćemo jamb kad dođem kući. Volim te. Volim i seku. Reci mami da se ofarba, i da obnovi šminku.

***

Treća operacija. Rukopis, jedva čitljiv. Umoran je.

Saznajemo da nema oporavka. Nastaje pakao..

***

Utorak. Donosi ga kući moj brat od ujaka. Molio je da dođe bar na sat vremena. Krijemo suze. Traži albume. Gleda ih. Šapuće da pazimo na mamu i da se nikada ne svađamo, i da ne psujemo, i da ne vređamo starije. Kaže da nas voli najviše na svetu. Posmatra sobu, trpezariju, gleda nas. Vidim suze u očima. Teško mi je.

****

11.07.1993.  šest sati ujutru…zauvek zaspao..Nedelja..Ne plačem do uveče. Počinju suze da teku kada su došle njegove kolege i koleginice, one najbolje.

***

Dani prolaze kao u snu. Ne živim več samo mehanički jedem, mehanički se tuširam, mehanički se javljam na telefon.

***

Napuštam fakultet, dobijam posao, tamo neki već znaju zašto sam ga dobila. Najbolja koleginica me teši kad plačem za vreme pauze.

***

Prošlo je devetnaest godina Tata a ja te čuvam u svom srcu, u svojim mislima. I ne samo ja.

Ovo je bol koja nikada neće prestati. Ta 1993.godina donela je samo tugu. Tada je srce ranjeno prvi put. Tada je duša slomljena prvi put.

***

Bio je čovek prepun vrlina i mana. Šmeker sa beogradskog asfalta. Boem. Najviše na svetu je voleo nas tri. Samo je pričao o nama, hvalio se mojim peticama, pričama, pesmama, bio srećan što ima lepu ženu, dobro mlađe dete.

Bio je pošten čovek. Iskren, emotivan. Veliki čovek koji je svima pomagao i koji  je nesebično davao sebe nama. Činilo mi se tada da nas guši tom ogromnom ljubavlju, a on, kao da je predosećao da će kratko biti sa nama.

Sestrić traži da gleda njegove slike. Sestričina uvek donosi cveće na dedin grob.

Nije ih upoznao i ne zna da su to divna deca. I da ga vole iako ga nikada nisu upoznali.

***

Ovo je početak jednog tužnog perioda života, perioda koji predugo traje.

***

BOL. Ona ostaje i kada reči nestanu. Samo ona..

6 thoughts on “Crtice za portret života mog, prva crtica

  1. Ja znam kako izgleda ta tuga za roditeljem kojeg si izgubio. I znam kako je teško, svako budjenje sa spoznajom života bez … I koliko boli.

  2. Sve bih dao da me moj sin devetnaest godina kasnije ovako pomene… To bi značilo da sam se imao “rašta i roditi“… Divno ti je ovo… Vrca, kao elektricitet…

  3. Бол вероватно никада не нестане, само се мења у нама, нађе места, али је у крвотоку….

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.