Čitanje, strast ili glupost?

Poslednjih dana na društvenim mrežama vode se različite polemike. Neću da pišem o onoj spornoj FB strani, jer je Peđa napisao sve i ja se sa njegovim stavovima uglavnom slažem.

Ne želim ni da se mešam u rad Ministarstva prosvete koje je donelo odluku o smanjenju broja časova srpskog jezika i književnosti u srednjim stručnim školama. O ovoj glupoj odluci imenovanog ministarstva treba da  raspravljaju profesori srpskog jezika i stručna javnost.

Želim da ukažem na problem koji je povezan sa tim smanjenjem časova srpskog jezika i književnosti, ali je vezan i za naš odnos prema kulturi i vrednostima koje se gube u ovim novim, tzv „modernim “ vremenima.

Današnja deca, osnovci, srednjoškolci i malo stariji NE ČITAJU!

Ovde se ne radi samo o tome da se ne čita redovna, školska lektira, i moja generacija je nerado čitala lektiru, ali… Mladi i oni malo stariji ne čitaju ni beletristiku, ni tzv „laku literaturu“.

Nedavno sam dala sestričini komplet knjiga „Kupoholičarke“. Uzela sam taj komplet nazad, jer je mala rekla da je to „glupost“ i da nju knjige ne zanimaju.

Ona i njen stariji brat su sa roditeljima bili kod nas na Vaskršnjem ručku.

U sobi je videla knjigu Kena Foleta „Sumrak divova“. Knjiga ima preko devetsto strana.

– Ti i baba ste lude, sve ovo morate da pročitate!

Bio je to komentar jedne tinejdžerke koja skoro svakodnevno slobodno vreme provodi u tržnom centru „Stadion“ i koja bira krpice u Njujorkeru i ostalim tamošnjim IN prodavnicama.

Rekla sam da mi je čitanje strast. Počela je da se smeje i rekla mi da je njoj strast kupovina. I fotografisanje. Iliti „selfi“. Srećom, taj selfi je dečiji, nije onakav kakav je opisan u Peđinom tekstu.

****

Juče sam preko online knjižare poručila maminoj prijateljici komplet knjiga jednog dobrog pisca. Uživala sam dok sam to naručivala. Obradovala sam se kada sam čula da mogu i nešto za sebe da naručim. Stvarno sam bila srećna, kao malo dete koje iznenada dobije čokoladu ili omiljenu igračku.

Prijateljica, mama i ja, pasionirano čitamo. Ja uz to, bar jednom u dva meseca kupim neku knjigu. Nije mi dovoljno što knjige uzimam iz biblioteke, već moram da imam i svoje knjige.

Ovo nije neko samohvalisanje, već činjenica.

****

Zašto ljudi nemaju naviku čitanja? Zašto dobar tiraž imaju tabloidni časopisi na čijim stranama su Grandovi pevači?

Da li je ovo problem današnjeg doba ili ipak sve ima veze sa vaspitanjem i sticanjem neke osnovne kulture u ranoj mladosti?

Kao što imam naviku da vodim računa o ličnoj higijeni i što svaki dan perem zube, tako imam naviku da slobodno vreme posvetim knjigama. Internet ne stavljam na prvo mesto. On se nalazi na trećem mestu neke moje „liste“. Na prvom mestu je čitanje, na drugom su moj kućni ljubimac, druženje i slične obične stvari.

I baš zbog te navike, i tih prioriteta ja ne razumem one koji čitanje posmatraju kao glupost i gubljenje vremena.

Ne moraju svi da čitaju Dostojevskog i Andrića, ne moraju da čitaju „teške“ knjige, ali mogu da odvoje vreme za čitanje „Foliranata“ Mome Kapora, na primer. To je možda neki početak.

Ali…ovo veliko ALI je činjenica da se kultura čitanja knjiga stiče još u ranom detinjstvu.

Počinje se sa slikovnicama, pa sa „Ježevom kućicom“ i “ Orlovima koji rano lete“…slede Stepski vuk, Sidarta, Foliranti, Ana Karenjina, Rat i mir…

Između te školske lektire. devojčice mogu da čitaju MirJam, a dečaci neke knjige sa vestern tematikom.

Ili je ovo davno prevaziđeno i važilo je za neko „moje“ vreme?

Okej, tu su sada „Hari Poter“ i „Kupoholičarka“. Važno je samo da se čita.

Čitanjem se obogaćuje rečnik. Čitanjem stičemo nova znanja. I opuštamo se uz dobru knjigu, ma kog žanra ona bila. Ne postoje ni lagana ni teška literatura. Ne postoje dobre i loše knjige. Sve su dobre na svoj način.

****

I šta će biti sada kada se smanji broj časova srpskog jezika i književnosti? Šta raditi sa mladima koji pišu w umesto v?

Često pomislim kako sam rođena u pogrešnom veku, i kako ovaj svet ne razumem.

I onda uronim u svet knjige koji me odvodi do Versajskog dvora…i lepo mi je. Prelepo.

Čitanje nije glupost. Čitanje je strast.

8 thoughts on “Čitanje, strast ili glupost?

  1. Slazem se sa tobom, gotovo u svemu.
    Kao drushtvo doshli smo u situaciju gde se citanje predstavlja kao sramota. Moj sestric se stidi svojih procitanih knjiga, her njegovi drugovi ne citaju, a ni niko od odraslih mu bas ne predstavlja knjige i citanje kao neku vrednu i isplativu aktivnost. To nazalost nije njegov sluchaj singularni, vec sluchaj mnozine.
    Citanje se u danashnje vreme predstavlja kao izbor za osamu i za otudjenje, dok, po nekom mom mishljenju treba da bude grupna aktivnost. Ali evo reci mi, koliko ljudi cita sa svojom decom? Koliko njih diskutuje o procitanim knjigama? Koliko se trudimo da nekome kome je citanje dosadno,te sve priche priblizimo na drugi nachin i zainteresujemo ih? Nikako. Situacija je: knjige na gomili,pa ko voli nek izvoli.
    A i skola nije nishta bolja. Kao sto si sama napisala, uvek je bilo i bice onih kojima se lektira ne svidja. I ja sam medju njima. Nijednu knjigu za lektiru nisam procitala u njeno skolsko vreme i plan i program nego na svoju ruku. Jer je njihova analiza i diskusija u svakoj skoli u kojoj sam bila izuzev „Tesle“ bila cista intelektualna sprdnja. Kad mi u „najboljoj, najtezoj“ beogradskoj gimnaziji kazu da im ne treba moje mishljenje i analiza, vec da pazarim lepo vec sve preprichano i da to izdeklamujem i da je to jedini nachin za prolaznu ocenu – o cemu da prichamo? Zashto neko da onda uopshte i procita kad nekoga ko treba da obrazuje boli dupe da li je i kako je to jedna osoba u intelektualnom razvoju razumela. To mu dodje isto kao da ti profesori i ucitelji kazu da se cita zuta stampa.
    Ono sto ovim pisanijama zelim da kazem jeste da sve ove okolnosti pretvaraju citanje u borbu.
    Ono sa chime se ne slazem u tekstu jeste da ne smatram da treba da se cita bilo sta, samo da je upakovano izmedju 2 korice i nazvano „knjigom“. Radije bi da se procita jedan Ivo Andric,nego 400 stranica baljezganja o polnim organima i interakciji istih u raznim okolnostima (a pritom ne mislim na edukativne i medicinske knjige o istoj tematici). Danas, da izvinesh na izrazu, svako moze da zapakuje govno u korice i da ga nazove knjigom,iskeshira reklamu na Pinku, i voila, evo nas u drushtvu koje lichi na djubrishte.

  2. Oloriel, slažem se sa tobom. Da krenem unazad 🙂 Nisam ni mislila na baš sve knjige, jer danas knjige pišu i kriminalci i zvezde sa tv ekrana i ako bih morala da biram između Andrića i knjige nekog kriminalca, uvek bih birala Andrića. Kada sam napisala da je važno da se čita, pomislila sam na Sofi Kinselu, MirJam, Harija Potera…za početak, jer ne može neko ko ne čita odmah da pročita i razume Pekićevu Atlantidu ili Besnilo, na primer..ili bilo koju drugu Pekićevu knjigu. Navodim Pekića kao primer jer ga obožavam kao pisca.
    Što se tiče nastavnika i profesora srpskog jezika, verujem da ih danas baš briga da li će deca da čitaju ili ne. Čast izuzecima, ali većina profesora danas otaljava posao. Kada sam ja išla u školu, profesor srpskog je bio strog ali je predano prenosio svoje znanje i ljubav prema knjigama..svi smo čitali lektiru, tada nije bilo interneta odakle smo mogli da skinemo prepričane lektire.
    Porodica..roditelji i rodbina..da, kada roditelji sami ne čitaju, ne mogu deci da objasne da treba da čitaju i ne može da se razvije diskusija o knjigama. Kod mene je situacija drugačija- sestra čita i trudi se da ukaže klincima da treba da čitaju, ali..Evo jedne zanimljivosti- moja sestričina koja ne voli da čita, piše odlične sastave, kaže da to voli, ali ne voli da čita. To je meni neobično. Potičem iz porodice u kojoj su knjige smatrane za bogatstvo, i svi smo čitali..i nije se kupovala, niti se kupuje žuta štampa. Baš iz tih razloga mi nije jasno zašto malecka ne voli da čita.

    Labilna draga, čitanje jeste beg od samoće, najbolji lek protiv depresije. Realna si, mada..moj pokojni deda nije imao depru a voleo je knjige, i sam je pisao..

  3. Volim da čitam i mjesečno bar jednu knjigu kupujem za sebe i svoju biblioteku, nažalost današnji učitelji i nastavnici ne umiju da probude u dječici znatiželju za čitanjem, ali društvene mreže umiju. Ma nek se slikaju bez mene 🙂
    pozdrav

  4. Sve si u pravu, Rado.
    Zaista se malo čita. Nisam ni ja volela svaku knjigu iz programa lektire, ali većinu sam pročitala sa uživanjem, i kasnije, u zrelom dobu, sve sam ih ponovo pročitala, da ih sagledam iz druge perspektive. Čitala sam puno uvek, a i sada čitam.
    Ima, ipak ljudi, i onih mlađih koji čitaju, često vidim u autobusu nekoga ko čita.
    Knige nikad nisu bile jeftinije, ali nikad teže do knjige, jer su nam potrebneije druge stvari. Srećom tu je biblioteka, a moj muž danas otišao da da krv, iz čistog interesa, da dobije besplatnu člansku kartu. Oni računaju samo davanje u poslednjih godinu dana, ništa što sam dala krv 27 puta, kad sam zbog lekova, poslednjih nekoliko godina prestala.
    Čula sam za to smanjenje broja časova jezika, ne znam čime je obrazloženo, ali znam da deca uče gomile podataka koje im nikada neće trebati.
    Zar nije važnija kultura od toga koliko čelika proizvodi neka država?
    Žao mi je što je tako, i što smo siromašni, pa prvo puca po kulturi.

  5. Pozdrav Rado!
    Moram da prokomentarišem ovaj tvoj super tekst…
    Mislim da je glavni problem u porodici. Duboko smo zagazili u godine u kojima su roditelji postala ona deca iz 90-ih godina, koja nisu tada ništa čitala, i čiji su roditelji bili na ratištu, u propaloj firmi… A od tada, iako nema klasičnog oblika ratovanja – sve je gore i gore. Retko je, vrlo retko sresti dete, koje nema niti jednu knjigu u porodičnoj kući – a voli da čita. O učiteljima i nastavnicima ne bih, mogla bih napisati Ilijadu na tu temu… Članarina u biblioteci je nama, srednje-siromašnim slojevima popriličan godišnji izdatak, da se ne lažemo. Zato i ja na svoje ime uzimam knjige za sebe, svoju decu, pa čak i za mog bratanca. Možda bi i bibliotekari trebalo da se zapitaju šta će i kako uraditi da probaju rešiti ovaj problem. Ovi kod mene se teše gomilom dece koja moraju doći u bibiloteku da uzmu knjige za lektiru, pa im kao prave neki promet, ali da nema njih… Ionako im taj prihod od članarine neće poplaćati sve račune i neće se od njega obogatiti, mogli bi ga totalno i ukinuti, makar na neki period. Kao znak dobre volje i inicijative. Ako imaš vremena, molim te pročitaj sledeći tekst

    http://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=559&yyyy=2014&mm=04&nav_id=839628

    da vidiš kako se to radi. Vrlo dobro znam kakva je situacija u vrtićima, gde sam bila na praksi i da provedeš samo jedan dan tamo (čast izuzecima), sve bi ti bilo jasno. Zato sam i sama pre neki dan, na svetski dan knjige, „iskopala“ od direktora dozvolu, uzela iz knjižare Kulturnog centra gde radim jednu gomilicu knjiga, i poklonila jednoj grupi u šidskom vrtiću. Trudim se na sve strane a prvenstveno sa svojom decom, gde poprilično uspevam.
    Ovaj tvoj tekst me je inspirisao da napišem jedan sličan na mom blogu. Da li mogu da u njemu dodam link do ovog tvog teksta?
    Pozdrav 🙂
    Jelena

  6. Draga Jelena,

    Prvo, hvala na poseti mom blogu. Slobodno možeš da dodaš link do ovog teksta na svom blogu. Za mene je to velika čast 🙂

    Slažem se sa tobom da su današnji roditelji ona deca iz devedesetih koja nisu imala prilike da čitaju. Primetila si da ja zastupam tezu da je sve stvar kućnog vaspitanja.
    Slažem se i u vezi članarine u bibliotekama. Za nas koji smo u srednje-siromašnoj klasi, veliki je izdatak. Ali, i tu se može doskočiti pravilima 🙂 Moja mama nema još 65 godina i morala bi da plati članarinu. Ja imam status OSI osobe i ne plaćam članarinu, tako da uzimamo knjige za obe. Sestra uzima u biblioteci knjige preko dečijih članskih karti, oni su školska deca i mislim da imaju popust ili free članarinu. Mi smo, kao narod, dosetljivi i to je dobro.
    Tebi odajem priznanje što si poklonila knjige vrtiću. Svaka čast!
    Još jednom, hvala na poseti i veliki pozdrav,

    Rada

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.