Čekajući u redu…

Zgrada oronula. Smeštena na periferiju grada. Nekada je to bila stara škola. Danas je koriste Crveni krst i opština.

U nekadašnjoj učionici, na mestu gde je davno bila katedra, nekoliko stolova u nizu. Beli čaršav i veliki kazan. Iza stoje dve žene, sa tamnim maramama u kosi. One dele hranu. Pasulj, čorbast. Prazan. I jedan hleb. To je dnevna porcija ručka za sve korisnike Narodne kuhinje.

Čekajući u redu,  mnogi ćute, ali ima i onih koji se glasno svađaju. Svađa je bezazlena- ko je pre stao u red, ali za njih je važna. U strahu su da neće dobiti svoj obrok.

Pognute glave, starac sa šeširom, u odelu i mantilu, strpljivo čeka da uzme svoju porciju i da one žene zabeleže da je dolazio. O svima se vodi evidencija, ime, prezime i adresa stanovanja. Ako dođe neko ko ne stanuje na toj mesnoj zajednici, vraćaju ga. Šalju ga dalje, tamo gde treba da podigne svoj obrok.

Skida starac šešir kako se pomera u redu. Sa čela padaju dve graške znoja. Uzima maramicu iz mantila i brzo se briše. Okreće se da slučajno ne vidi neko novo lice. Ne voli nova lica jer se plaši da će ga neko prepoznati.

Garava deca i žene u dugačkim suknjama, a i one što dele hranu, ne znaju njegovu prošlost. Za njih je samo broj na spisku i misle da namerno krade od sirotinje jer se vidi da je gospodin, u odelu. To što ne primećuju da je mantil zakrpljen i da je odelo staro, nema veze.

Stari profesor istorije, dobitnik mnogih nagrada za svoja dela, danas pognute glave čeka da dobije prazan pasulj i veknu hleba.

Prvo zaposlenje bilo mu je u Dubrovniku. Tamo je bio potreban profesor istorije u srednjoj školi. U Dubrovniku je upoznao i svoju ženu Branku, učiteljicu. Tu su im se rodila dva sina. Živeli su lepo. Srećno dok se nije dogodio rat.

Pobegao je sa ženom i mlađim sinom koji je završavao studije književnosti u rodni Kragujevac. Stariji sin je morao da ostane zbog ratne obaveze. Za njegovu pogibiju su čuli dve godine kasnije. Dugo se vodio kao NN lice, a profesor i njegova porodica su ga tražili. Niko se nije izvinjavao što su čekali dve godine da saznaju za sudbinu svog sina. Sahranili su njegove kosti u Kragujevcu, na gradskom groblju.

U Kragujevcu je profesor radio nekoliko godina do penzije. Mlađi sin nije uspeo da dobije posao, oženio se i otišao na Novi Zeland. Branka je držala privatno časove dok se nije razbolela. Sustigao je bol zbog izgubljenog sina. Bol zbog drugog sina koji je otišao daleko.

Profesor je imao malu penziju i posle plaćanja komunalija i struje, ostajalo je za lekove i tek nešto malo za hranu. Morao je da se prijavi u Narodnu kuhinju. Branka je retko mogla da kuva, a nije imala ni šta da kuva..tek ponekad poparu, cicvaru, u retkim prilikama je pekla gibanicu.

Čekajući u redu, profesor je o svemu ovome razmišljao. Nije se ljutio što mlađi sin ne pomaže. I on tamo teško radi da odgaji troje dece. Samo su jednom bili u Kragujevcu, da ih baba i deda vide. Tada je profesor uskratio sebi lekove za pritisak, da bi deci kupio slatkiše, a njegova Branka je smanjila dozu lekova kako bi sinu i snaji strankinji i svojim unucima mogla da spremi lep ručak. Ipak, sin je video da je kuća neokrečena, nameštaj star, video je on i Singericu koju je majka koristila i da krpi svu odeću. Ostavio im je malo novca pre polaska. Nije saznao da se često hrane u Narodnoj kuhinji. To su mu roditelji prećutali.

Zanesen u svojim mislima, profesor nije primetio da je stigao ispred stola.

– Hajde deda požuri, i drugi čekaju na pasulj! Obratila mu se žena sa tamnom maramom.

Uzeo je dve porcije pasulja i jedan hleb i pognute glave se vratio u svoju neokrečenu kuću, gde ga je čekala njegova Branka. Kad pojedu šta je doneo, popiće malo čaja i po ko zna koji put razgovaraće o nekim lepim prošlim vremenima. Vremenima u kojima profesor nije saginjao glavu.

11 thoughts on “Čekajući u redu…

    1. Ovo je samo jedna od priča iz narodne kuhinje..ima ih mnogo..
      Hvala svima na komentarima..žao mi je ukoliko sam nekoga rastužila..

  1. Мене занима, Радо, да ли постоји и ко се окупља око народне духовне кухиње?
    Има ли још такве „глади“?
    За лепотом, љубављу, топлином, племенитошћу.
    Има ли још оних који радо то поделили саостатком човечанства?
    Поздав Р.
    ПС. Прича, потресна!

    1. Мислим да је све мање таквих „кухиња“..можда је овај наш блог и блог комшилук изузетак..не знам..Волела бих да јесте.
      Велики поздрав и све најбоље С!

  2. Nekad, ne tako davno,bilo je mnogo takvih kuhinja…i pri kolektivnim centrima gde sam živeo kao mali,kao izbeglica iz Sarajeva…Mogao je ručati ko god je hteo..
    Za Beograd ne znam,al znam da u Mataruškoj Banji ima još kolektivni centar,kao i kuhinja…

  3. Idi, devojko, u peršun, rasplaka me… da bar znam da je izmišljeno (čak i ako si izmislila likove, realnost ostaje) možda bih samo pohvalila tekst. Ovako… samo da se udružimo, otvorimo blog i pišemo ovakve stvari na engleskom i delimo po društvenim mrežama, da ih ceo svet pročita.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.